Kada se krenulo u privatizaciju državnih i društvenih preduzeća argumentacija u prilog privatizacije je bila dosta jednostavna: 1) Državna preduzeća su gubitaši; da država ne bi pokrivala te gubitke iz zajedničke kase, dobro je da ona budu privatizovana. 2) Rizik od lošeg poslovanja prelazi na privatnika. Ako preduzeće propadne, to više nije državna briga. 3) Preduzeće neće propasti jer je poznato da privatno vlasništvo donosi veću efikasnost u upravljanju.
To je otprilike to, može se dodati da će ova efikasnost biti praćena smanjenjem broja radnika, ali će ukupna veća efikasnost sistema ovaj višak iz jednog preduzeća lako prebaciti u druga novoosnovana preduzeća. Ova argumentacija je još uvek zvanična argumentacija u prilog tranzicije.
Međutim, poslednjih nekoliko godina sasvim jasno pokazuju da nešto sa ovom naizgled besprekornom argumentacijom nije u redu. Politika je nedavno pisala da je 65% privatizovanih preduzeća ili propalo ili u postupku stečaja, a da u prerađivačkoj industriji sada radi polovina radnika koja je u njoj radila pre privatizacije. To naravno dosta govori protiv tvrdnje da su privatna preduzeća efikasnija od državnih.
Ali, pored toga, i ostale dve pretpostavke privatizacije su dovedene u pitanje. Država se privatizacijom nije oslobodila od rizika lošeg poslovanja. Nedavni slučajevi Kombinata aluminijuma Podgorica (KAP) i železare u Smederevu i govore u prilog tome.
U slučaju KAP privatni vlasnik Oleg Deripaska poslovao je tako što je uzimao kredite koje kompanija nije mogla da vraća. Ali, garancije za ove kredite uredno je davala država Crna Gora. Krediti u iznosu od 132 miliona eura dospevaju ovog proleća i sada se pregovara da ove kredite vrati država i da od Deripaske otkupi nazad kombinat za 1 euro. Zanimljivo je da su obe pomenute pretpostavke tranzicije ovde negirane: privatni vlasnik ne snosi rizik, gubitke poslovanja pokriva država. I ne samo to, on ne mora da brine ni za radnike, u slučaju da je u gubicima, dugove i radnike preuzima država. Sve o čemu je on brinuo je profit, dok ga je bilo.
I tu se na neki način opravdava naslov ovog teksta. Dok su građanima u toku tranzicije smanjivana radna prava sa obrazloženjem da veća konkurencija i rizik dovode do veće odgovornosti i uspešne privrede, dotle je nekolicina ljudi uživala u monopolu i zaštiti države, znajući da će njihov rizik država preuzeti i omogućiti im da bez gubitaka prođu kroz nepovoljan period. Kapitalizam za građane, socijalizam za bogate.
Ista stvar se desila i u Smederevu. Železara koja je, očišćena od svih dugova kupljena za 20 miliona dolara, kada je krenulo loše poslovanje vraća se državi za 1 euro. Kako se sada ispostavlja, uz taj euro ide i 40 miliona eura duga prema železari u Košicama, koja je u vlasništvu iste firme koja je bila vlasnik Smederevske železare. I to je samo ono što se priznaje. Ako je železara godišnje gubila 200 miliona eura, ona ih je odnekud pokrivala. Bilo kako bilo, niti je vlasnik upravljao obavezno efikasno, niti je snosio rizike. Njegove dugove uredno je pokrila država Srbija.
Ako je već tako, onda bi trebalo da ponovo promislimo pojmove o kapitalizmu i socijalizmu. Kapitalizam je princip koji predstavlja privatnu inicijativu, konkurenciju i rizik. Međutim, neke stvari ne mogu da propadnu i neke stvari su strukturni monopoli. Oni mogu samo nominalno biti privatna svojina.
Upravo sada se sprema privatizacija komunalnih preduzeća kroz kamuflažu javno-privatnog partnerstva, koje, izgleda, nije ništa drugo nego način da se izigraju antimonopolske odredbe u zakonima. I da pojednostavimo: ako sutra privatizujemo vodovod i privatni vlasnik na osnovu te imovine uđe u kredite koje ne bude mogao da vraća, šta ćemo mi uraditi? Hoćemo li pustiti da se vodovod zatvori i ode u stečaj? Ne, nego ćemo uredno izmiriti sve obaveze privatnog lica.
U tom smislu, socijalizam treba vratiti tamo gde mu je mesto. On je sistem solidarnosti za zaposlene i sistem u kome nije privatno ono što ne može biti privatno, jer sebi ne možemo priuštiti da ono propadne.
Ako se neko prijavi da će da rizikuje sa vodovodom, mi treba da kažemo da mi ne možemo da rizikujemo.
Filozofija.info, 29.02.2012.
Peščanik.net, 29.02.2012.
