Reflective Photography http://bit.ly/1rKmvbZ

 
Ono što se događa u neuspešnim privredama na Balkanu jeste preraspodela rizika sa države na pojedince. To je sadržaj promena radnog zakonodavstva, kao i socijalnih prava. U tim okolnostima, vode se ideološke rasprave – zagovornici socijalne pravde nasuprot neoliberala – koje deluju pomalo bespredmetno. Problem je u osnovi u tome što su građani ovih zemalja uložili svoju budućnost u te zemlje i privrede, a ishod nije onakav kakav su očekivali. To je kao kada više ne može da se računa sa ušteđevinom, pa je potrebno početi od početka, u mnogo rizičnijim okolnostima.

Čemu, može se postaviti pitanje, onda država uopšte služi? Pominju se javni interesi, narodne potrebe, nacionalna veličina, kulturni i drugi identiteti i slični ciljevi ili ideali. Između ostalog i socijalna pravda. Šta je to? Opet, najčešći odgovor jeste da je reč o jednakosti, ne samo u pravima i slobodama, mada naravno i u njima, već i u bogatstvu, mogućnostima i nagradama ili dohocima. To su, međutim, ishodi, ne i načini na koji se do njih dolazi. Uzmimo, svejedno, da se teži socijalnoj državi gde bi se postigla i odgovarajuća jednakost, šta bi to bilo, to jest, šta se pod tim podrazumeva?

Starije liberalne i novije socijalističke ideje su relativno slične u odgovoru na to pitanje. Stariji socijalistički odgovor je bio drugačiji, jer se u velikoj meri zasnivao na državnoj svojini. Postoje i druge, recimo konzervativne, kolektivističke ideje. No, ono što se razvija u Evropi, ali i u drugim razvijenim zemljama, prilično je različito od svih tih starijih socijalnih i egalitarističkih ideologija.

Pogledajmo budžet bilo koje države. U njemu će se nalaziti stavke kojima se finansiraju službe i prava koji za cilj imaju neku vrstu bezbednosti građana. Koliko god da se ide unazad, države su sakupljale ili naplaćivale, pre svega, poreze kako bi finansirale neku funkciju koja je imala za cilj da obezbedi građane od jedne ili druge vrste rizika. Te su se oblasti razlikovale i zapravo tek odskora najznačajniju ulogu, u većini zemalja, imaju izdaci na socijalne potrebe. No, najveći deo ili praktično sav budžet se troši na jednu ili drugu vrstu osiguranja od mogućih rizika. Država je, u stvari, jedno veliko osiguravajuće društvo, koje nije dobrovoljno osim u nekom pravno filozofskom smislu, dakle na nivou društvenog ugovora.

Tako posmatrano, svaka država je socijalna, što ne znači da je slobodna, legitimna, efikasna, odgovorna, demokratska i napredna. No, u osnovi, političke zajednice koje imaju moć prinude obezbeđuju da svi članovi društva imaju neku bezbednost u oblastima koji su u državnoj nadležnosti, bilo da je reč o nekim javnim dobrima, kao što je fizička bezbednost, ili o socijalnim i privrednim rizicima svakojake vrste. Recimo, kada je reč o zdravlju, starosti, obrazovanju, socijalnom poreklu i mnogim drugim karakteristikama po kojima ljudi mogu da se razlikuju, a da te razlike ne potiču u preovlađujućoj meri od njihovih sopstvenih delanja. Prinuda je potrebna kako bi svi bili obuhvaćeni i svi doprinosili, budući da bi bilo onih koji bi da uživaju koristi, ali da ne snose troškove.

Socijalnom se državom postiže isto što i privatnim osiguranjem, osim što je pokrivenost potpuna. To je dobro iz više razloga, a pre svega zbog toga što će troškovi osiguranja biti manji, naravno ukoliko je država dobro uređena. Što je odgovornost glasača u demokratijama. Ukoliko se želi ne samo socijalna država, već i održiva i napredna, glasači moraju da vode računa o tome koga biraju i, što je još važnije, koga ne biraju, odnosno kome izražavaju nepoverenje.

Uzmimo da se podržavaju poduhvati koji nemaju prevashodno te socijalne ciljeve, već recimo predstavljaju finansiranje ratova, neisplativih ulaganja ili privatnih, recimo oligarhijskih interesa. Ili se, recimo, novac koristi za neke ideološke ciljeve, verske primera radi, a ne obrazovne i naučne. Ili se ne vodi računa o budućim generacijama, pa se troši danas, a ne ulaže se za sutra. U svim tim okolnostima, posledice će biti iste kao kada bi se uložilo u osiguravajuće društvo koje je rđavo investiralo i bankrotiralo. Tada, naravno, sledi povratak u prirodno stanje, gde svako snosi puni rizik svoje egzistencije.

To je otprilike problem sa kojim se suočavaju neuspešne države. Nema preterano smisla isticati kako je socijalna država bolja od one u kojoj su ljudi nejednaki pred rizicima i izazovima na jednom ili drugom tržištu, a i pred jednim ili drugim rizikom. Naravno, u tim okolnostima, valja voditi računa da je društveno korisno da radi što je moguće više ljudi i da postoji socijalna sigurnost. Ali individualna odgovornost i uticaj nejednakih mogućnosti svakako imaju veću ulogu nego što bi bilo socijalno optimalno, znači efikasno, a i pravično.

 
Novi magazin, 28.07.2014.

Peščanik.net, 28.07.2014.