Mediji su podjarmljeni (sada i RTV). Policija se pretvorila u parapoliciju (fantomke). Predsednik vlade laže čim otvori usta, koja uglavnom i ne zatvara (passim). Da li je propuštena prilika da se izabere manje loša varijanta? Jesu li beli listići potpuno posiveli?
Ne treba se služiti lokalnom radikalsko-demokratskom koalicijom na Starom Gradu kao protivargumentom. Poziv da se glasa za Dveri na ponovljenim izborima još je manje važan. Ne treba, kao pre izbora, postavljati pitanje da li bi Pajtić i Šutanovac ušli u koaliciju sa „reformisanim“ radikalskim naprednjacima, kada bi obema stranama to bilo potrebno. Ne treba podsećati ni da je Demokratska stranka podržavala politiku Radovana Karadžića znatno duže nego što je to činio Slobodan Milošević.
Sada je važno sledeće pitanje: da li je upućivanje na beznačajnost izbornih rezultata socijalni defetizam, ili, čak, socijalna nedićevština?! Potvrdan odgovor znači ukazivanje poverenja mogućnosti drugačijeg političkog delovanja u datim uslovima. Odričan odgovor otkriva stav da između zaštitnika razbojnika sa fantomkama (i, što je mnogo gore, njihovih policijskih i političkih zaštitnika) i onih koji im se suprotstavljaju u skupštini nema bitne razlike.
Ima li suštinske razlike? U vreme vlasti Koštunice, Tadića, Cvetkovića, Dačića, nije bilo ovakvog odbijanja da policija vrši svoju dužnost, niti su pokušaji oživljavanja scena iz devedesetih godina svojim fantomskim maskama prikrivali zločinačka lica.
Mislim da je razlika upečatljiva, ali nebitna. Privatni izvršitelji ne nose maske; rade isto što i maskirani razbojnici. Žandarmerija (internal troops, dobro poznate iz Sovjetskog Saveza) jeste formirana da bi se suprotstavila Jedinici za specijalne operacije političke policije; njena današnja zakonom predviđena uloga upućuje je da bije gladne radnike, kada se bune, ili da puca u njih, ako se budu branili. Ako bije vlasnike i moćnike (slučaj braće one dvojice nesrećnika i unesrećitelja) kada se protivzakonito ponašaju, prema njoj se primenjuju represivne mere. Sudstvo nije ništa slobodnije, a tužilaštva nisu ništa sposobnija nego pre pet godina. Niti su mediji slobodniji nego kada su ih Tadić i Đilas kontrolisali.
Šta je bitno? U uslovima nejednake razmene, i po deset puta manjih plata za isti radni učinak nego u zemljama u kojima su sedišta poslodavaca, nacionalni dohodak otiče u inostranstvo. Politika budžetske štednje ubija tražnju i za domaćim proizvodima. Spoljni dug raste. Vrlo grubo govoreći, nastaje klasna razlika između salarijata zaposlenog u javnom sektoru i prekarijata koji čini većina stanovništva. Najveću, ogromnu, manjinu (ako izuzmemo isprepadane penzionere) predstavljaju nezaposleni. Uslov za njihovo zaposlenje vrlo često je prethodno radno iskustvo koje oni ne mogu da steknu. U poljoprivredi se uvećavaju latifundije i javljaju se novi oblici realnog kmetstva, gde je vlasnik zemlje istovremeno i vlasnik stanova i prodavnica u naseljima pored veleposeda. Kafana u tim naseljima više nema, pošto je flaša piva ispred prodavnice u vlasništvu veleposednika ili njegovog klijenta najviše što seoska sirotinja može sebi da priušti.
Da li bi ovo mogla da promeni ne-naprednjačka vlast?
Ukazivanje da između sistemskih političkih partija nema bitne razlike nije socijalni defetizam. Socijalni defetizam je odbijanje da se socijalnim činjenicama pogleda u oči.
Za ljude, nesigurne, osiromašene, lišene perspektive, nema razlike između Vućića, Pajtića i Radulovića.
Za nas, privilegovane, čitaoce i pisce, važe reči profesora Jovana Aranđelovića: „Novo može imati i te kako vredno boravište i u rečima, u čovekovim težnjama. Ono tu uvek, čak i u najtežim vremenima, može opstati i očuvati svoju moć. A već i time se postiže nešto veliko. I zato, ako su reči uzvišene, ne smeta ako se s njima ne usaglašavaju dela, posebno ne smeta ako takvo usaglašavanje nije lako postići, ako je za tako nešto potrebno vreme. Od onoga raskoraka reči i čina veća je nesreća ako se velikoj težnji zatre trag i u samom govoru, u rečima.“
Peščanik.net, 17.05.2016.