Kommeno
Kommeno

Ja nisam političar, već muzičar. Ono što mogu da pružim je muzika. Zato sam se opredelio za muzički projekat u čijem će središtu biti ime tog sela kao i sećanje na patnje žrtava.
Günter Baby Sommer

Na nedavno održanom bečkom književnom festivalu, u organizaciji umetničkog društva Alte Schmiede, centralna tema bila je Mare nostrum? Ovo pitanje ticalo se prvog i drugog Mediterana danas, a gosti su bili autori i autorke iz Evrope, Alžira, Turske, Egipta, Libije, Libana i Izraela. Umesto grčkih pisaca, nakon čitanja prve večeri (9. novembra), nastupio je jedan bend u čijem sastavu je bilo četvoro Grka i jedan Nemac. Walter Famler, urednik festivala je pre njihovog nastupa najavio samo da se radi o neobičnom muzičkom konceptu naslovljenom Songs for Kommeno koji je, pod liderstvom poznatog džez perkusioniste iz Drezdena Güntera Baby Sommera, pokušao da učini ono što su do sada postizala samo vrhunska dela svetske književnosti poput Austerlitza W. G. Sebalda – kako izraziti sećanja na nestale ljudske zajednice u traumatičnoj prošlosti. Ovoga puta radilo se o nestanku jedne seoske zajednice u selu Komeno u Epiru za vreme Drugog svetskog rata.

Prošlost na trgu

Da se u leto 2008. Sommer nije našao na perkusionističkom muzičkom festivalu, koji je u Komenu pokrenuo gradonačelnik Hristos Kosmas, do ovoga nikada ne bi ni došlo. Dan pre koncerta, Kosmas je poveo Sommera do spomenika nevino stradalim stanovnicima tog mesta; njih ukupno 317 masakrirali su vojnici Wermachta 16. avgusta 1943, jer je taj kraj bio označen kao “regija zaražena partizanskim bandama” (Andartes). Spas od brutalnog masakra te noći bio je moguć samo za retke koji su uspeli da preplivaju reku Arachthos. Naređenje je izdao komandant za Jugoistok general Alexander Löhr (kome je 1947. suđeno u Beogradu). Ratni zločin počinjen u Komenu jedna je od brojnih istorijskih traumatičnih tačaka koje dugo nisu dospevale do nemačke javnosti, baš kao što je i istina o zločinima Wermachta dugo bila potiskivana. Muzičar Sommer se pred ovim spomenikom suočio sa nemogućnošću svog povratka kući, bar ne na onaj način kako je planirao. Stoga je ostao još neko vreme u Komenu, odlazio u kuće porodica preživelih, otpočeo dijalog s njima, pokušavajući da sazna što više o događaju iz avgusta 1943. Takođe, dostupna mu je bila i opsežna studija nemačkog istoričara Hermanna Franka Meyera, koji je desetak godina pre njega do tančina proučio zločine Wermachta u Komenu. Nakon tog saznanja, Sommerov nastup na koncertu, takođe, nije bio isti. On u jednom intervjuu kaže kako je došlo do posebne kulminacije u njegovom odnosu sa publikom na centralnom trgu, jer je osetio da ih njegovo muziciranje u jednom trenutku mora asocirati na zvuk starih crkvenih zvona. Bio je to momenat početka muzičke obrade prošlosti, koju će Sommer potom nastaviti u svom možda najvažnijem delu do sada: Songs for Kommeno.

Dokument, koncept, muzika

Sommer je nakon tog leta počeo da se vraća u Komeno, tragajući za muzičkom formom koja bi mogla da izrazi to što je osetio u kontaktu sa teretom prošlosti. Naposletku je pronašao jednu ženu (Maria Labri), koja je taj zločin preživela kao četvorogodišnja devojčica i to samo zbog toga što se te odsudne noći našla kod rođaka u susednom selu. Bilo je potrebno izgraditi poverenje kod šezdesetosmogodišnje Marie Labri, da bi se Sommer mogao pomaknuti sa mrtve tačke povesti. I tada je nešto krenulo. Sommer je snimio Marijinu žalobnu pesmu o ovom događaju, kao i njen kratki iskaz o bezuspešnom pokušaju lokalnog sveštenika da se suprotstavi nemačkim vojnicima. Bilo je to dokumentarno jezgro – tonsko, istorijsko i umetničko. Odatle je Sommer počeo da gradi svoju kompoziciju. Napisao je osam numera koje strukturno čine delove jedne zajedničke (muzičke) povesti: 1. Tears /2. Lost Ring /3. Andartes /4. Marias Miroloi /5. Arachtos /6. Lullaby /7. Children Song i 8. Kommeno Today. Za izvođenje ovog jazz omaža Komenu i njegovim žrtvama, Sommer je pozvao četvoro vrsnih grčkih muzičara: Savinu Yannatou (glas), Evgeniosa Voulgarisa (tambura, lauta), Spiliosa Kastanisa (bas) i Florosa Floridisa (saksofon, klarinet). Prva stvar uvodi grčku muzičku ekspresiju karakterističnu za Epir, da bi se u sledećoj numeri, koja ima himničku strukturu, čitava atmosfera smirila pred buru koju će otvoriti perkusionistički dramatična kompozicija Andartes. Sledi najsloženija i najduža kompozicija Marias Miroloi koja ima šest delova i u čijem epicentru se aktivira dokumentarni audio zapis preživele Marije Labri. To su jedine reči koje se mogu čuti u Songs for Kommeno. Osobito je zanimljiva upotreba glasa Savine Yannatou i klarineta, kako u Marias Miroloi, tako i u dvema kompozicijama posvećenim deci koja su nastradala u Komenu: Lullaby i Children Song. Dok neverovatne varijacije ženskog glasa izražavaju dečje usnuće, dotle klarinet najavljuje blizinu opasnosti što će se u kombinaciji sa udaraljkama, kasnije, pretvoriti u fatalni spoj strašnog koje dolazi, s jedne strane iz podsvesnog, a s druge iz povesti. Na kraju sledi numera Kommeno Today koja nastoji da izrazi pobedu života nad traumom prošlosti.

***

Mnogo je slojeva u Sommerovoj muzičkoj partituri, koju je on u saradnji sa svojim grčkim kolegama interpretirao pred publikom u bečkom teatru Odeon te prve večeri festivala. No ono bez čega je sve ovo bilo nemoguće uraditi, kako ističe i sam Sommer, pre svega je veliko poverenje koje je on izgradio sa preživelima, sa muzičarima, na kraju krajeva i sa Komenom. Mogao je Sommer tom prilikom da istakne kako su i Drezden na kraju rata saveznici sravnili sa zemljom. No on to nije učinio. Niti bi to bio put do velikog poverenja, niti do ove fantastične muzike koja je danas pred nama. Zamišljam nekog srpskog muzičara – možda baš Isidoru Žebeljan, najmlađeg akademika SANU – koji bi se uputio u Srebrenicu i tamo napravio poduhvat sličan Sommerovom. To nije nemoguće i verovatno će se jednog dana i dogoditi, u muzici, literaturi ili već nekom drugom mediju. Ostaje pitanje društvenog konteksta kome će takva partitura biti ponuđena kao umetničko ovladavanje prošlošću. Bojim se da bi takav umetnik doživeo ekskomunikaciju sa scene, a njegov rad bi bio proglašen ideološkim smećem kako od institucija kulture tako i od kolega i medija. No to nas ne sme obeshrabriti. Na pojedincima je u bivšim jugoslovenskim društvima mnogo više nego što su oni svesni toga. Ne pomažu tu ni nove partije, ni stari kadrovi. Poslušajte Sommera.

Peščanik.net, 14.11.2012.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i tri romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010; Pas i kontrabas 2019). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. za roman Pas i kontrabas.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)