Naravno to liči na nas – ta srednjevekovna sotija kao uveliko zaboravljeni žanr – kojem se jednako nazad vraćamo.
Najpre jedna napomena o vojvodi Šešelju koji ostaje u zatvoru Haškog suda. Uznemirili se analitičari oko toga šta bi bilo kada bi se vojvoda vratio u Srbiju. A otišao je sam sa muzikom i suzama radikala koji su se kleli da će ga čekati. Bilo je to 25. februara 2003. I vojvoda je obećao „krvavo proleće“. Tako je i bilo – 12. marta 2003. ubili su Z. Đinđića ispred kancelarije Vlade. Sada, šta će biti ako se vojvoda vrati nije baš nepoznato. Dve mogućnosti su tu – prva je, da ga Sud pozove i da ga sasluša. Ništa od toga jer ovi će primeniti uzus iz anglo-saksonskoga prava i nagodiće se. Druga je da se stvar nastavi na sudu u vezi sa „političkom pozadinom“ svega, ali i od toga je malo vajde. U Srbiji se to ostavlja istoričarima da nakon stotinak godina to reše. Uostalom, možda nismo u pravu, jer to je posao za advokatsku kancelariju Srđe Popovića. A mi se nećemo mešati ni u njegov posao iako se uspehu nadamo.
Osvrnućemo se na knjigu „Prijatelji veka“ pisca D. Ćosića koja nam nudi sećanja na savremenike. Svako ima pravo – pa i Ćosić – da se seća prijatelja i da sudi o njima. Ima i drugih svedočanstava, o M. Kaporu recimo, koji nije krio svoj angažman, ili o B. Mihajloviću – Mihizu koji je javno izjavio – i to je publikovano – da su srpski pisci učestvovali u sluđivanju srpskog naroda pod Miloševićem i da je tu ulogu imao – „I srpski pisac B. Mihajlović Mihiz“. To je čovek sam kazao javno, ali ovde, u Ćosićevoj knjizi toga nema. I još mnogo toga nema, no ostavimo pravo Ćosiću da govori kako govori. I to je svedočanstvo vremena. Na kraju knjige se nalazi i Ćosićevo svedočenje o ocu Mitrofanu iz Hilandara koje – kako god ga shvatili – deluje kao prava sotija – a autentično je u punom smislu reči i stoga se na njega valja osvrnuti. Znameniti starac Mitrofan se dva puta sreo sa Ćosićem. Jednom je to bilo 1943. u selu Naupari podno planine Jastrebac kada su ljotićevci potukli partizane među kojima je bio D. Ćosić. Tada je Mitrofan izgubio jedno oko i od tada ima stakleno – posle rata on se dugo mučio u tuđini i stigao je na sv. Goru kao kaluđer koji je u miru nalazio rešenje za svoj životni trnovit put. Susret sa Ćosićem na sv. Gori bio je dramatičan: bojao se Ćosić da se kaluđer ne seti kako su mu partizani izbili oko, ali je Mitrofan uljudno o tome ćutao u Hilandaru gde su se sreli posle skoro pola veka. Inače, oca Mitrofana smo slušali i ostavljao je utisak čoveka priprostog bez obrazovanja, kome nije ni do kakve filozofije, iako su ga u Beogradu već svrstali u umove iz kojih govori večnost. Ne, nije bio ni vidovnjak ni filozof, već to što je – stari ljotićevac koji tihuje u Hilandaru.
To nije kraj ove priče-sotije koju dugujemo D. Ćosiću, jer se u tom drugom susretu između komuniste Ćosića i ljotićevca Mitrofana dogodilo još nešto: kaluđeri su imali problema da zasade vinovu lozu i Ćosić se, kao stručnjak agronom-vinogradar, ponudio da im to uradi. Oklevali su jer su znali da je bio komunista. Najzad su starci odlučili da posao povere Ćosiću i on je lozu zasadio tako da je uspela i još se ispod čokota pojavio izvor vode i to je bilo čudo, jer nikada se tu nije nešto slično dogodilo. U veoma zanimljivom Ćosićevom kazivanju ovog čuda imamo jedno Ćosićevo objašnjenje – „Svi smo stigli – misli na komuniste i ljotićevce – tamo gde se nismo uputili“. Ćosić je očekivao pomirenje, ali se pomirenju nadao on, ne i starac Mitrofan – on je i dalje ubeđen da je bezbožni Zapad sve zlo. Priča je dirljiva, ali se otvara jedno ozbiljno pitanje – kako se Ćosić iz 1943. nakon pola veka vratio na izvore ideologije oca Mitrofana. Veličao je Miloševića i R. Karadžića, uzdizao ih u nebesa sa njihovom ratnom politikom, do tih razmera da je to teško verovati. Ali je to bilo tako i sve dobro znamo. Tako ovo čudo sa izvorom žive vode na sv. Gori u Hilandaru ostaje manje uverljivo i nekako ostaje u senci – kaluđeri su vešti da to iskoriste a Ćosić mirno kazuje o svemu i to je baš sotija na svoj način dirljiva. Jer samo je otac Mitrofan stigao gde je trebalo da stigne, i kuda je pošao daleke 1943. A što se Ćosića tiče, on je stigao tamo kuda se nije bio uputio. No čuda nisu za logičko rasuđivanje, a Ćosić nije jedini pisac koji se njima bavio.
Nije da nema nikakvog odgovora na ovo, ali puni odgovor će biti kada se istraži ta kriva putanja jednakog vraćanja nazad. Čudotvorac ovde nije otac Mitrofan već D. Ćosić – ostalo znaju kaluđeri kako se radi.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 07.05.2011.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
