Navodim izjavu poznavaoca privrednih prilika: „Znam privrednike koji ne bi u ovom trenutku uzeli zajam ni da im ga neko pokloni. Čak i da je bez kamate, jer sutra moraju da ga vrate.“ To ne može biti tačno. Ne to o poznanstvima, već o tome da bi bilo teško vratiti kredit na koji se ne plaća kamata. Jer bi, naravno, bilo dovoljno deponovati ga u tu istu banku koja bi bila spremna da ne naplaćuje kamate tom dužniku, jer banka na depozite plaća kamatu. Jasno je da je reč o preterivanju, ali ona ne bi smela da budu lišena smisla. Nije, međutim, potrebno unositi dodatnu dramu u stanje zaduženosti domaćinstava, preduzeća i države, budući da je stanje dovoljno teško. Pogledajmo samo spoljni dug, dug zemlje prema inostranstvu, i razmotrimo eventualne posledice nemogućnosti daljeg zaduživanja.

Ukupni spoljni dug je krajem februara ove godine iznosio gotovo 23 milijarde evra ili 78,6% bruto domaćeg proizvoda (BDP, što je vrednost sveukupne proizvodnje u jednoj godini). To je bruto iznos, ali se on ne razlikuje mnogo od neto zaduženosti, jer je malo kredita izdatih strancima. Od toga je javni dug bio nešto više od 9 milijardi (31% BDP), dug banaka oko 4,45 milijardi (15% BDP), a dugovi preduzeća oko 9,4 milijardi evra (32% BDP). Najveći rast je zabeležen u periodu između 2005. i 2008. godine: od oko 9,5 milijardi evra na kraju 2004. na nešto više od 21 milijarde na kraju 2008. Spoljni je dug, dakle, u te četiri godine dupliran; pri tom, javni deo spoljnog duga se relativno smanjio, dok je najveći doprinos donelo upravo zaduživanje preduzeća.

Koliki je privredni rast to zaduživanje donelo? U periodu najvećeg zaduživanja, realna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda je bila 6,5%, prosečno. Kako spoljni dug nastaje posredstvom deficita na tekućem računu, jer on stvara dodatne obaveze prema inostranstvu, a najveći deo su kreditne obaveze, korisno je zapaziti da je deficit na tekućem računu na kraju 2003. bio nešto manji od 8% BDP, što je već visoko, da bi se 2007. popeo na 17,6%, a 2008. na čak nešto više od 21% BDP. U te dve godine, 2007. i 2008, spoljni je dug povećan za oko 7 milijardi evra. U prethodnim je godinama zaduženost sporije rasla usled toga što je centralna banka prilive stranog novca usmeravala u devizne rezerve. U poslenje dve godine pre izbijanja krize, devizne rezerve centralne banke se praktično nisu povećavale, a dinar je uz to ojačao u odnosu na evro, relano naravno i više nego nominalno jer je inflacija bila, u proseku, oko 10% godišnje.

U dve i nešto godine krize, opet, spoljni se dug dodatno povećao za nešto manje od 3 milijarde evra do kraja 2010. To povećanje se najvećim delom odnosi na zaduživanje države. Privatni sektor se uglavnom nosi sa problemom vraćanja ili refinansiranja ranije uzetih kredita. Štaviše, preduzetnici otpuštaju radnike, a ako to nije dovoljno, prodaju imovinu, u celini ili delimično, kako bi mogli da izmire svoje obaveze prema kreditorima. Ovo zato što su krediti skupi, dakle kamate su visoke, a to je zato što kreditori ne vide iz koje bi to zarade mogli da naplate svoja potraživanja, pa je ponuda kredita ograničena. Zapravo, i preduzetnici i domaćinstva očekuju, manje ili više artikulisano, da se država zaduži i preuzme jedan deo njihovih obaveza kako bi se smanjile kamate, a i stvorile mogućnosti da se pokrenu investicije, najpre u pokretanje postojećih kapaciteta, a potom i u novu proizvodnju.

Problem je u tome što je zemlja već značajno zadužena i što je i javni udeo u stranim dugovima značajno povećan, a ukupni je javni dug, dakle kada se uračuna i dug u dinarima, već blizu gornje granice koju je ustanovio zakon o fiskalnoj odgovornosti. Usled toga, privredni rast se može zasnivati ili na dodatnom zaduživanju preduzeća i domaćinstava u inostranstvu ili na smanjenoj potrošnji kako bi se obezbedila domaća štednja iz koje bi se finasirala proizvodnja. Ako se pogleda kako je obezbeđen privredni rast od 6,5% u periodu pred izbijanje krize, jasno je da bi bila potrebna znatna strana sredstva. Kada bi ta stredstva trebalo obezbediti iz domaćih izvora, to bi podrazumevalo da se potrošnja veoma ozbiljno smanji. A i to bi dalo efekte samo ukoliko bi se značajno povećao izvoz, jer bi inače smanjenje domaće potrošnje dovelo do recesije i sloma finansijskog sistema.

Realistična privredna politika bi računala sa par teških godina reformi sa snažnim rastom kasnije. Pri tome bi trebalo da dođe do smene u privrednoj i poitičkoj eliti kako bi se krenulo iznova – ne sa poklonjenim kreditima, već na osnovu novog poverenja i u novim institucionalnim uslovima. U ovom času, izgledi za taj tip obnove su mali, da ne kažem nikakvi, što može lako da dovede do stagnacije sa visokom zaduženošću i niskim privrednim rastom u dužem periodu vremena.

 
Blic, Novac, štampano izdanje, 23.04.2011.

Peščanik.net, 24.04.2011.