Pre nekoliko dana neko je noću i kradom odneo spomen-ploču iz ulaza u Lole Ribara 35. Bila je lepa i bronzana, prilično teška, a na njoj je pisalo da je na tom mestu 11. aprila 1999. hladnokrvno ubijen Slavko Ćuruvija, novinar. Mislio sam da smo na takve stvari već oguglali, pogotovo u sektoru kojim se bavim; Izgleda da ja nisam baš sasvim oguglao. Cinizam tu dolazi kao psihička odbrana duše: Čovek, kako mi se čini, raspolaže ograničenom, datom količinom saosećanja; odatle fenomen svetaca: oni toga imaju više.
„Smrt nije baš univerzalno prihvaćena“, kao što je primetio Bob Dilan još 1966. Osim kao posao, kazaće vam svaki pogrebnik, kamenorezac, pop ili profesionalni ubica, kao oni koji su Ćuruviju izrešetali u tom ulazu. Molim: cveće se krade sa grobova i ponovo prodaje dok je još sveže; mrtvački sanduci su za višekratnu upotrebu, jer jošte živi duh Topalovića. Smrt je industrija.
Sećanje je nešto drugo i spomen ploče tome služe. Ovaj vandalizam, kaže moja prijateljica Nadežda Gaće, bio je „još jedan pucanj u Slavka Ćuruviju“. Uz dužno poštovanje dodajem: već treći posle njegove pogibije. Prvo je Goran Matić maja 2000. upozorio da je pitanje „ko je ubio Ćuruviju“ neprijateljski čin; onda je Toma Nikolić sa naročitom upornošću i u povratu tvrdio da mu „nije žao Ćuruvije“; i sada ovo. Jedino istraga nije odmakla dalje od decembra 2000.
Čak i „ptice na grani znaju“ (što bi rekao naručilac ovog ubistva) da je Služba (tada još pretenciozno zvana „Resor“) državne bezbednosti u ovaj zločin bila umešana i te kako. Zato pitam po ko zna koji put: ko je naredio da se ljudi koji su pratili Slavka i Branku toga dana naglo povuku sa terena? I zašto tako panično brzo, kad to inače nije običaj? I zašto svi, kad je Slavko mogao ponovo da izađe iz kuće? Kad je neko toliko sumnjiv za najstrašnije zločine, kuća mu se nadzire stalno. Odgovora nema već skoro devet godina. Tadašnji načelnik Službe sedi u zatvoru i ćuti. Valjda misli, kao i Legija i Zvezdan, da je još na zadatku, da će sve ovo proći, kao što im je neko obećao. Tadašnji načelnik Beogradskog centra još hoda okolo, kao i nekoliko tadašnjih radnika državne bezbednosti za koje postoji osnovana sumnja da su bili blizu ili da znaju nešto što još nisu rekli. Oh, da: istraga traje, tužioci puštaju ohrabrujuće zvuke. Svakog 11. aprila skupljamo se, pred tim ulazom i tom spomen-pločom koju su sada ukrali. I skupljaćemo se, bez brige, sve dok nas ima, sve i kada (i ako) ubice budu pohvatane. Spomen ploča će biti postavljena ponovo i – bilo bi pametno – mnogo bolje pričvršćena. Možemo mi i bez spomen ploče, ali je ovako bolje, pristojnije i uljudnije: prolaze neki novi klinci, možda neko nešto i pročita. Ta spomen ploča kaže: ne možete baš da nas ubijate tek tako, da se to zaboravi i nigde ne piše, kao da se nije ni desilo. Valjda je zato spomen-ploča i ukradena; ne znam.
Kazaće sada neko da je tu možda reč o „sekundarnim sirovinama“. Primedba jeste umesna, jer u kriminalistici uvek treba tražiti prvo najbanalniji motiv, pa tek onda ostale. Znamo da se kradu poklopci šahtova, pa ljudi lome noge i ruke; krade se bakarna žica, pa čitavi kvartovi ostaju bez telefonske i druge veze, a željeznica bez struje; kradu seljaci i željezničke šine i pragove; nedavno su ukrali i ceo jedan čelični most preko neke rečice.
Razmotrimo i tu mogućnost: bronza je skupa. Razumna pretpostavka – možda i olakšavajuća okolnost ako se nađu pred sudom – bila bi da su lopovi nepismeni. „Nisam znao šta piše, majke mi! Da sam znao, ne bih nikad“. Uveren sam da je policija pošla od te pretpostavke, kao prve i najlogičnije. U gradu se zna ko šta otkupljuje i – uglavnom – kako i od koga.
Ne mogu da odolim a da ne pomislim na verovatnu sudbinu te ukradene spomen ploče. Ako nije ukradena iz političkih razloga – u kom slučaju će visiti na nečijem zidu, a vi nagađajte na čijem – ta će spomen- ploča naći svoj put ili do nekog privatnog livca, ili do neke valjaonice. U prvom slučaju od te bronze nastaće, recimo, zvono koje će neki ktitor pokloniti nekoj crkvi, pa da zvoni „Slavko, Slavko!“; ili, recimo, kitnjasta tabla pred nekom advokatskom kancelarijom, sjajna i uglancana. U drugom slučaju od te bronze biće izvučene lepe sjajne čaure za metke. Tako će se ponoviti ono Kišovo „večno kruženje“ istog. Neko će napuniti magazin „škorpiona“, izrešetati nekoga kome će neko postaviti spomen ploču, a tu će ploču neko opet ukrasti. To se zove idealna reciklaža smrti.
Danas, 11.10.2009.
Peščanik.net, 12.10.2009.
SLAVKO ĆURUVIJA
