Malo je presuda koje su u javnosti izazvale toliko ogorčenih reakcija kao nedavno objavljena presuda Apelacionog suda u Beogradu kojom su nakon sudskog postupka koji je trajao gotovo deceniju i tokom koga je prvostepeni Viši sud u Beogradu dva puta okrivljene oglasio krivim i oba puta im izrekao iste kazne zatvora, u ukupnom trajanju od 100 godina, sva četvorica okrivljenih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije oslobođeni krivice.
Velikim ogorčenjem i mnoštvom probuđenih emocija je bar delimično objašnjivo zašto je jučerašnja vest da je Vrhovno javno tužilaštvo od suda zatražilo spise ovog predmeta da bi eventualno podnelo vanredni pravni lek – zahtev za zaštitu zakonitosti, kod dela medija i javnosti probudila nadu da se s tim u vezi nešto može promeniti.
Ta nada je lažna, bez sumnje. Presuda Apelacionog suda definitivno znači da su ljudi koji su bili optuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije oslobođeni svake krivice i tu se ništa ne može promeniti.
Nije sporno da postoji mogućnost da javni tužilac na osnovu čl. 482. Zakonika o krivičnom postupku podnese Vrhovnom sudu vanredni pravni lek – zahtev za zaštitu zakonitosti. I tužilac će, imajući u vidu pomenutu vest, to verovatno i uraditi.
Međutim, po Zakoniku o krivičnom postupku (čl. 489 st. 3), ovaj vanredni pravni lek praktično dejstvo može da ima samo kada je podnet u korist okrivljenih, što, sasvim očigledno, neće biti slučaj. Tako, i ako bi Vrhovni tužilac podneo zahtev za zaštitu zakonitosti a petočlano veće Vrhovnog suda koje odlučuje po zahtevu za zaštitu zakonitosti nađe da je zahtev osnovan, da postoji neka povreda zakona, ono bi povredu konstatovalo ali bi oslobađajuća presuda ostala na snazi.
Šta god da eventualno uradi Vrhovni tužilac, sigurno je da će dobar deo naše antagonizovane javnosti, ne bez razloga, to doživeti pre kao pokušaj anesteziranja uznemirene javnosti nego kao dosledno zalaganje za makar formalnu zakonitost. Zato i zbog odsustva praktičnih konsekvenci „priča“ o zahtevu za zaštitu zakonitosti nije vredna posebne pažnje.
Neke druge stvari u vezi sa fabuloznom presudom zaslužuju je i pre i više. Primera radi pomenuću dve.
Prvo, stav izražen u poslednjoj rečenici šturog saopštenja Apelacionog suda povodom oslobađajuće presude, bar meni je iritantan. Ta rečenica glasi: „Činjenica da je pok. Slavko Ćuruvija bio kritičar tada aktuelne vlasti, za ovaj sud nije sporna, ali s obzirom na to da je u odnosu na okrivljene doneta oslobađajuća presuda, to se sud nije ni mogao upuštati u motive izvršenja ovog krivičnog dela.“
Za sud „nije sporno da je Ćuruvija bio kritičar tada aktuelne vlasti“! Zar nije bio ništa drugo? Npr. žrtva primene zloglasnog Zakona o informisanju kada su uništeni listovi koje je uređivao i izdavao zbog čega je i lično bio materijalno upropašten? Ili žrtva perfidne kampanje u kojoj je predstavljan kao narodni neprijatelj, strani plaćenik i izdajnik? Zar nije, praktično do smrti bio predmet rigorozne prismotre agenata državne bezbednosti? Zar u kontekstu, opšte poznatom, u kome prilika i sredstva nikad nisu bili problem a volji jednog para ljudi bili potpuno podređeni i državna bezbednost i svi mehanizmi sile, ovakav površan odnos prema pitanju motiva i stvarne pozicije žrtve nije sam po sebi problem?
Pažnju zaslužuje i sledeća činjenica: koliko god da je za najširu javnost presuda Apelacionog suda bila šokantna, ona zapravo nije bila sasvim neočekivana. Naime, već mesecima pre nego što je objavljena, u pravosudnim kuloarima i ne samo njima, kolale su informacije da je oslobađajuća presuda doneta još u proleće 2023, ali da se, iz ko zna kojih razloga, njeno objavljivanje uporno odlaže. S tim u vezi indikativna je i činjenica da je Apelacioni sud upravo sredinom aprila 2023. okrivljenima koji su bili u „kućnom pritvoru“ ukinuo meru zabrane napuštanja stana. Taj potez suda bi se doduše mogao objasniti time što je prethodno Evropski sud za ljudska prava u Strazburu utvrdio da su neopravdano dugim boravkom u pritvoru okrivljenim povređena prava garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima – pravo na slobodu i bezbednost i pravo da sud brzo odluči o zakonitosti pritvora, ali je, svakako, ne manje verovatno objašnjenje da je to ukidanje logična konsekvenca oslobađajuće presude.
Po objavljivanju presude se konačno čulo da je Apelacioni sud zaista još u proleće prošle godine otvorio glavni pretres i nakon pretresa doneo oslobađajuću presudu. Ali nije se moglo čuti baš nikakvo objašnjenje zbog čega je do njenog objavljivanja prošlo tako mnogo vremena, čak 10 meseci. Teško je i pretpostaviti neko iole prihvatljivo objašnjenje. A u odsustvu takvog objašnjenja moramo mnoštvu razloga za zabrinutost zbog jadnog stanja u kom je naše pravosuđe dodati još jedan.
Jer ako je naše „reformisano“ i „nezavisno“ pravosuđe u klizanju ka dnu stiglo dotle da čak i objavljivanje presude prolongira podređujući ga dnevnopolitičkim razlozima, odnosno interesima izvršne vlasti, to jeste pravi problem.
Peščanik.net, 06.02.2024.
Srodni linkovi:
Ljubomir Živkov – Naopački đaci
Vesna Pešić – Jedna neispričana (tajna) priča
SLAVKO ĆURUVIJA