Reč „sramota“ se pred Apelacionim sudom u Beogradu u procesu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije čula samo jednom. Izgovorio ju je jedan od optuženih, nekadašnji načelnik beogradskog centra Državne bezbednosti (DB) Milan Radonjić.
Završne reči su 29. marta izneli još dvojica optuženih, nekadašnji načelnik DB-a Radomir Marković, bivši inspektor DB-a Ratko Romić, branioci i zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić.
„Nisam učinio nikakvo krivično delo, sramota me je što sam ovde i očekujem da me oslobodite“, rekao je Radonjić. Pre toga je ponovio već poznatu tezu odbrane da uoči ubistva 1999. godine Državna bezbednost nije pratila Ćuruviju kao novinara i zato što je pisao protiv režima Slobodana Miloševića, nego zato što je imao „bezbednosno interesantne“ kontakte sa predstavnicima stranih ambasada i od nekih dobijao velike svote novca.
Slične teze ponovili su i ostali optuženici za ovo teško ubistvo, kao i njihovi branioci koji su insistirali na tome da je jedan od dokaza da Državna bezbednost nije pratila Ćuruviju zbog onoga što je pisao to što u vreme ubistva, kako je rekla advokatica Zora Dobričanin Nikodinović, „nije ni izdavao te svoje novine“.
Pri tome nije pomenula da je Ćuruvija 1998 (u vreme kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić) po Zakonu o javnom informisanju kojim su omogućene enormne kazne za medije, morao da u roku od 24 časa plati kaznu od 250.000 nemačkih maraka. Kazna je usledila pošto je objavio tekst pod naslovom „Šta je sledeće, Miloševiću“, a ubrzo posle toga zaplenjeno je sve što se zateklo u redakciji njegovog nedeljnika Evropljanin.
Radomir Marković ponovio je ono što je, kako se navodi u medijima, tokom ovog suđenja rekla jedna jedina osoba, novinar tabloida – da je onog dana kada je ubijen Ćuruvija nosio torbu sa nekoliko stotina hiljada dolara. Taj novac nije bio namenjen samo za obnavljanje Ćuruvijine redakcije, rekao je Marković, nego i za neke druge ciljeve.
Cilj tužioca, rekla je Dobričanin Nikodinović koja zastupa Romića i Radonjića, je da presudi režimu Slobodana Miloševića, koji je odavno preminuo, a sada se sudi nevinim pripadnicima njegove tajne službe.
Tužilac Milenko Mandić ukazao je da hronologija događaja u vezi sa ubistvom Slavka Ćuruvije nedvosmisleno govori o tome šta je bio motiv da se on likvidira – veliki tiraž novina u kojima je kritikovao tadašnju vlast u Srbiji, tj. mogućnost da utiče na javno mnjenje. Ćuruvija je svoju hrabrost platio životom, između ostalog i kada je pred Kongresom SAD-a tražio da se protiv Slobodana Miloševića podigne optužnica pred Tribunalom u Hagu, rekao je tužilac i za optuženike (među kojima je i Miroslav Kurak koji je u bekstvu) zatražio maksimalne kazne od po 40 godina zatvora.
Ko je 29. marta 2023. bio u publici ovog suda mogao je da vidi da niko od optuženika i njihovih branilaca nije pokazao ni nelagodu zbog brutalnog ubistva pucnjem u glavu Slavku Ćuruviji usred dana u Beogradu, u vreme vladavine Slobodana Miloševića, kada su u Srbiji politički neistomišljenici po nalogu vrha vlasti bivali brutalno likvidirani, dok je država direktno učestvovala u ratovima u bivšoj Jugoslaviji i masovnim zločinima koji su ih pratili.
Zanemarivanje tog konteksta kao sasvim nevažnog detalja ovog procesa pokazuje važnost onoga na šta je pre više od 50 godina pažnju skrenula Hana Arent: „Ukoliko je i bilo od malog pravnog značaja, politički je bilo važno saznati koliko je vremena potrebno prosečnoj osobi da prevaziđe urođenu odbojnost prema zločinu i šta se s njom događa kad dosegne tu tačku.“1
Iako je Arent ovu rečenicu napisala povodom suđenja nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu, ona odzvanja posle ovog poslednjeg pretresa uoči pravosnažne presude koju će Apelacioni sud izreći 9 godina od početka suđenja i skoro četvrt veka od ubistva Slavka Ćuruvije.
Kada bi neko ko ništa ne zna o Slavku Ćuruviji i o Srbiji devedesetih godina pročitao ono što su 29. marta u sudnici izgovorili optuženici i njihovi branioci, malo toga bi mu bilo jasno. Razumeo bi da je reč o ubistvu tamo nekog novinara, koji pre nego što će mu biti pucano u glavu više i nije radio svoj posao, dok je dobijao ogroman novac od stranih ambasada za neke mutne, nikada razjašnjene ciljeve.
Reč „sramota“ koju je izgovorio Radonjić obično se na sudovima čuje od optuženika koji priznaju krivicu, pa se kaju zbog onoga što su učinili. U ovom slučaju upućena je tužiocu i prvostepenom sudu koji je nekadašnje pripadnike DB-a proglasio krivima, a ne onima koji su bili deo Miloševićevog sistema i učestvovali u zločinima tog režima.
To, paradoksalno, podseća na fenomen suprotan ovom – na jedno priznanje i kajanje zbog učešća u zločinu – opet u drugom istorijskom kontekstu ali primenjivom na sve režime kojima su bili bliski progoni i ubistva.
„Lično ja svojom voljom nikada nikome nisam učinio zlo… Ali bio sam prisutan. Dakle, realno, snosim deo krivice“,2 rekao je u intervjuu novinarki Gitta Sereny jedan od nacističkih zločinaca Franz Stangl. Izgovorio je to 1971. dok je u zatvoru u Dizeldorfu čekao odluku na žalbu zbog presude kojom je osuđen na doživotni zatvor.
Zapisi sa velikih sudskih procesa, zajedno sa završnim rečima, postaju deo istorije. Oni su istraživačima izvor ne samo razumevanja suđenja o kojem je reč, već i trenutka u kome se neko krivično delo dogodilo, odnosno u kome se za njega sudilo.
Neko ko u budućnosti bude čitao spise sa suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije neće dobiti odgovor na pitanje Hane Arent koliko je vremena potrebno da se prevaziđe odbojnost prema zločinu, ali će zbog svega što je tokom ovog procesa izgovoreno dobiti puno materijala da o tome dobro razmisli.
Peščanik.net, 01.04.2023.
SLAVKO ĆURUVIJA