Poslednjih dana je toliko puta pomenut spomenik Stefanu Nemanji, njegov izgled, položaj u prostoru i značenje, da mi je iznenada pao na pamet jedan drugi, podignut pre skoro trideset godina. Njegovog autora Bogoljuba Arsenijevića, poznatog u Valjevu kao Maki, snimio sam kao jednog od protagonista u mom dokumentarnom filmu „Nevažni junaci“, posvećenog malim, nepoznatim pobunjenicima protiv diktature Slobodana Miloševića.
Pre toga treba reći da je naša spomenička tradicija vredna pažnje a svoj glavni procvat je doživela u socijalizmu. Ako izuzmemo kratak period socijalističkog realizma koji je trajao do 50-ih godina prošlog veka, većina spomenika nastalih u 60-im i 70-im godinama predstavlja izuzetnu hrabrost u upotrebi savremene forme i bespogovorno poverenje koje je tadašnja vlast imala u avangardne umetnike kao što su bili Dušan Džamonja, Vojin Bakić, Miodrag Živković, Bogdan Bogdanović i još mnogi. Na kraju, na izložbi Prema betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980 (Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948-1980) održanoj u najboljem muzeju za savremenu umetnost na svetu MOMA u Njujorku, prikazani su gotovo svi spomenici podignuti u to vreme i ocenjeni kao izuzetno umetničko dostignuće. Tome treba dodati da su sa raspadom Jugoslavije oni uglavnom zaboravljeni, neodržavani i često devastirani.
Na drugoj strani, rastući nacionalizam i desničarska despotska vlast je svuda, a naročito u Makedoniji i Srbiji, na velika vrata uvela kič i spomenički šund. Poslednji slučaj sa pomenutim grandomanskim spomenikom Stefanu Nemanji, koji je u fazi završetka, govori koliko je neukus metastazirao i šta nas sve očekuje od države u kojoj ne postoji minimum osećanja za estetske vrednosti.
Ali, vratimo se Makiju. On je 1992. u valjevskom sirotinjskom naselju poznatom kao Kolonija, po ugledu na novoosnovanu SAO Krajinu proglasio njeno parodijsko izdanje pod nazivom SAO Kolonija i postavio tablu na kojoj je bila bela zastava sa crvenom petokrakom i belom svinjom u njoj, lokalne besposličare je imenovao ministrima, a sam postao premijer te „države“. Potom je postavio spomenik u vidu muškog polnog organa sa dva testisa visine 2,6 metara, od siporeks blokova ofarbanih crvenom bojom, na kome je bio uklesan natpis „Srpski predsednik“.
Skulptura je bila dovoljno upadljiva i provokativna da nesrećnog Makija uhapse istog dana, prebiju ga kao mačku i smeste u Valjevski zatvor. Razgovor sa njim sam obavio mnogo kasnije, krijući ispod kaputa malu kameru, na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u Beogradu gde su lekari već po drugi put pokušavali da mu donju vilicu dovedu u bilo kakav suvisli oblik. Dok je čekao da ga uvedu u operacionu salu, čuvan od milicionera koji je bio prilično dobronameran, došapnuo mi je: „Ja nisam rob, ja govorim javno. A sudija jeste, on služi Miloševiću i režimu“.
Vrlo brzo posle proglašenja SAO Kolonije, Maki je postao vođa Građanskog otpora Valjeva, koji je okupio obespravljene radnike, lumpenproletere i nešto obrazovanih ljudi. Oni su vrlo lepo primili njegov ironični umetnički izraz (od stručne spreme je imao samo molersko-farbarski kurs) i učestvovali u mnogim performansima koje je priređivao sve do ponovnog hapšenja 1999. kada je na Gradskom trgu u Valjevu organizovao miting protiv Miloševićeve vlasti na kojem je došlo do incidenata prilikom pokušaja zauzimanja zgrade SO Valjevo. U incidentima je bilo povređenih i među policajcima, koji su obezbeđivali zgradu, i među demonstrantima. Tadašnji Okružni sud izrekao mu je kaznu od tri godine zatvora.
Razlog zbog koga pravim ovoliki uvod nije samo upoznavanje čitalaca sa likom provincijskog slikara, ikonopisca i vajara. Postavlja se pitanje da li njegov spomenik koji je krasio SAO Koloniju predstavlja umetničko delo ili je najobičniji rekvizit pobunjenog čoveka koji je služio za opštenarodnu sprdnju? Poznato je, naime, da mnoga umetnička dela, koja su proglašavana kičem, vremenom na neki način dobijaju na vrednosti. Zato bi, pravde radi, posle skoro trideset godina valjalo napraviti umetničku reviziju Makijeve skulpture iz SAO Kolonije. Ako još postoji, „Srpski predsednik“ bi mogao biti izložen na uvid javnosti, stručne i laičke, da bi se videlo šta on danas znači. Moguće je da bi mogao osvetliti i ovaj trenutak poređenjem tadašnjeg i današnjeg kulta ličnosti i osećanja koje ljudi gaje prema diktatorima. Pogotovu oni hrabri i istrajni kao što je Bogoljub Arsenijević – Maki.
Peščanik.net, 18.09.2020.
