Naslovna strana knjige Sramota
Naslovna strana knjige Sramota

Prikaz knjige fotografija „Sramota“, ZRC Ljubljana, 2022.

Reč je o knjizi koja registruje šta je sve uradila grupa aktivista, pretežno umetnika, u dve godine epidemije, a protiv vlade koja je epidemiju iskoristila za povećanje represije, ukidanje slobode izražavanja, mrcvarenje kulture, izgladnjivanje kulturnih radnika, postavljanje svojih nesposobnih ljudi posvuda i mnoga druga zlodela u cilju uspostavljanja desnog jednoumlja u Sloveniji. Izlazak knjige omogućio je Naučno-istraživački Centar pri SAZU Slovenije (ZRC), čime je pokazano da je nauka blizu kulturi kad je reč o razumevanju događanja u zemlji.

Knjiga je ogromna – 40 cm u širinu i 20 cm u visinu, odlično dizajnirana, vrlo teška za manipulisanje. Zahteva dva čitača, od njih jednog mišićavog, koji okreće listove. Grupa autora definiše se kao non-grupa, imena fotografa događaja su navedena. Fotografije prate listovi Ustava, gde su svi redovi i sve reči precrtani crnim. Kada sam uspostavila kontakt sa grupom u cilju dobijanja knjige, predstavili su mi se ovako:

„Kod ove non-grupe reč je o anonimnom kolektivu različitih profila koji se okupio po principu Temporary Autonomous Zone i uglavnom deluje sredstvima street arta, a poetika im je politička satira, i iznenađenje dimenzijama intervencija. Premda je knjiga formalno svrstana u foto monografije, mi je tretiramo kao knjigu umetnika – ilustrovani Ustav. Drugo, tretiramo je kao neskroman ekvivalent partizanske štampe iz sezone zima-proleće 1945, dok su još trajale borbe. Dakle, za nas ova knjiga nije samo pokušaj dokumentiranja nego je deo borbe.“

Knjiga je izašla posle dve godine različitih akcija, koje su se uglavnom odvijale u Ljubljani, na njena dva glavna trga, Prešernovom i Trgu Republike, a najčešće pred Ministarstvom za kulturu, koje se nalazi iza alternativnog centra Metelkova. Tragovi akcija vidljivi su još uvek po ulicama i zidovima grada. Ministarstvo za kulturu bilo je u ove dve epidemijske godine skoro fatalno za kulturu: napunili su ga nestručnim Janšinim kadrovima, koji su se stali oglašavati raznim glupostima i, što je najgore, odlučili se da u slovenačkoj kulturi ojačaju primitivni tradicionalizam, a unište sve što je moderno, nezavisno, i, naročito, alternativno. Kriza izazvana epidemijom tako je za polovinu kulture postala egzistencijalna. Za sve to odgovoran je najviše sam ministar, poznat iz jednog prethodnog mandata kao najbolji prijatelj crkve i predavanja kulturnih dobara istoj a besplatno: vratio se sa osvetom, ciničnim izjavama, krajnje neučtivim manirima i odlukama koje podsećaju na neke iz 30-ih godina prošlog veka. Padale su glave koje su stvarale ugled ustanova, između ostalih Zdenke Badovinac, svetski poznate kustoskinje, koju su zatim rado zaposlili u Zagrebu. Ministar je sprečavao međunarodne izložbe, mešao se u sve, pravio scene u parlamentu. Projekti su ukidani, bivali izabrani a neplaćani, uspešni su skraćivani, neuspešni iznenada promovisani. Najniža tačka ovih dostignuta bila je kada je Društvo za promociju tradicionalnih vrednosti poznatog neonaciste dobilo status društva u javnom interesu, i time mogućnost da traži javna sredstva; osnivač u tome nije uspeo, jer je morao da ode na izdržavanje kazne za nasilno ponašanje…

I kako onda ne napraviti hepening od takvog ministarstva? Bilo ih je raznih, o čemu svedoče fotografije u knjizi. Recimo, lepljenje oglasa na staklenu fasadu, izvesne izmene natpisa, sedenje na ulici i pljeskanje kad se na fasadi pomeri roletna, ležanje na ulici, montiranje pisaćih stolova sa stolicama polivenih crvenom bojom na ulici, hodanje po ulici uz glasno čitanje. Najspektakularnije je bilo crtanje žutih kukastih krstova po fasadi, koje smo gledali na policijskom videu: tipovi usred noći izrone iz Metelkove, nacrtaju krstove, nestanu, uz besplatno registrovanje, snimanje i reklamu. Lepili su se novi natpisi preko zvaničnih, pojavljivali su se novi saobraćajni znaci. Na kanti za đubre pojavila se istorija, na policijskom automobilu represija, pred parlamentom džinovska sramota, i tome slično. Najstrašnije i po slikama najuzbudljivije bilo je čitanje Ustava na javnom mestu, na Trgu Republike ispred Parlamenta,19.6.2020. Policija je prethodno ogradila trg, čitateljke i čitaoci su preskakali ogradu, seli i počeli čitati. Ostala sam iza ograde, slikala i gledala kako robokopi odvlače jednog po jednog, dok oni i dalje čitaju…

Sada je sve to predato umetničkoj i akademskoj javnosti na tumačenje i istraživanje. Otkako mi je knjiga u kući, svako se prvo baci na nju. Čekamo sa kafom dok se gosti ne zadovolje. Prepoznaju sebe i druge, sećaju se, dodaju priče koje još nismo znali. Mašina za pamćenje ropoće, teško savladava sve podatke. Zaboravila sam da kažem: knjiga je veoma lepa. I izbori su blizu.

Napomena: tekst je napisan pre rata u Ukrajini.


Peščanik.net, 05.03.2022.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)