Za razliku od programa „Za bolji život“, kojim je Demokratska stranka dočekala prethodni izborni ciklus, i koji je bio dugačak i obećavao da će država svima obezbediti sve, ovaj pod nazivom „Srbija 2020“ je kratak. I o boljem životu nema ni reči.

Ali ima o boljim institucijama i o putevima i prugama kao preduslovima razvoja. A tu su i ciljevi: zapošljavanje, obrazovanje i nauka, izvoz i efikasno korišćenje energije, a i smanjenje siromaštva. Jedino nedostaju sredstva, finansijska recimo, kojima će se postaviti temelji i ostvariti zacrtani ciljevi. Naravno, ako ne morate da vodite računa o sredstvima, svi su ciljevi ostvarivi.

I to u kratkom roku. Za razliku od planova pravljenih za pet, a ostvarivanih za četiri godine, ovde se ciljevi postavljaju nerealno, pa ako se ostvare sa 50% i za duplo više vremena, to će se hvaliti kao uspeh. Ideja je, izgleda, da samo nerealni ciljevi motivišu ljude u Srbiji kako bi se uopšte nešto ostvarilo. Problem je samo u tome što nerealni ciljevi, kao što je lako videti na primeru već legendarnih planova o širokim putevima i brzim prugama, nisu baš praktični, da se tako izrazim.

Samo u jednoj tački je ovaj „koncept razvoja“ skroman. Predviđa se da će se broj zaposlenih povećati za 400 hiljada, što je nešto manje od broja izgubljenih radnih mesta u protekle dve godine, kada je stopa zaposlenosti bila negde oko 50%. Kako će se tako doći do stope od 65% u 2020 – nije lako videti. Isto važi i za stopu rasta i sve brojke koje se u ovom tekstu mogu naći.

Plan se završava tvrdnjom da ako promenimo „sami sebe“, „nema nikakve sumnje da će Srbija pobediti“. Sama sebe, pretpostavljam da se kaže. A da promenimo program i programere pa da živimo bolje?

 
Blic, 22.12.2010.

Peščanik.net, 22.12.2010.