Srbija bez fotošopa

Posle samo 10 godina postojanja institucije Zaštitnika građana, vladajuća stranka (SNS) zaključila je da je to „relikt prošlosti“. Ona ignoriše postojanje Zaštitnika, njegove izveštaje i zaustavila je proceduru za izbor novog Zaštitnika, koja je trebalo da bude pokrenuta početkom februara 2017. O tome su u Pančevu u organizaciji Građanske akcije Pančevo 23. maja 2017. govorili Zaštitnik građana Miloš Janković, Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija, Tanja Maksić iz Birna i Nedim Sejdinović iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Razgovor vodila Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Nadali smo se da smo osvojili neke elementarne tekovine demokratskog društva. Međutim, videli ste kako su protekli poslednji izbori. Izgleda da je i ta tekovina koju smo osvojili 5. oktobra dovedena u pitanje, a to su slobodni, demokratski i fer izbori. Ali ono o čemu ćemo večeras govoriti, to je izgradnja nezavisnih demokratskih institucija. Vi ste videli šta se desilo sa Savetom za borbu protiv korupcije, šta se desilo sa Agencijom za borbu protiv korupcije; Državna revizorska institucija, koja je kao ponornica, nestaje pa se pojavljuje… Preostale su samo institucije Poverenika za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana.

Nedim iz Nezavisnog društva novinara Srbije, Tanja Maksić iz Birna, Nemanja iz Transparentosti i ja iz Peščanika smo potpisali inicijativu, koju je potpisalo oko 60 organizacija civilnog društva, da gospodin Miloš Janković, koji je večeras ovde sa nama kao vršilac funkcije Zaštitnika građana – bude izabran od strane parlamenta za Zaštitnika građana.

Postoje neka pravila čak i u Srbiji, makar formalna, da parlament treba da analizira godišnji izveštaj Zaštitnika građana. Podsećam na podatak da se u poslednjih 10 godina čak 150 hiljada ljudi obratilo Zaštitniku građana. Pre nego što krenemo na tu stranu, molim prisutne da prokomentarišu imenovanje Bate Gašića za šefa BIA. Možda da krenemo od činjenice da je Zaštitnik građana pokrenuo inicijativu za smenu gospodina Gašića još dok je bio ministar vojni u vezi sa slučajem prebijanja složne braće Vučić-Mali za vreme prošlogodišnje Parade ponosa.

Nemanja Nenadić: Zaštitnik je tada pokrenuo proceduru da dobije određena dokumenta, snimke i tako dalje od ministarstva odbrane. Ministarstvo odbrane i Vojno-bezbednosna agencija su to uskratili Zaštitniku, koji po Ustavu ima pravo da traži i dobije tu vrstu dokumentacije. Usledila je diskusija u skupštinskom Odboru za bezbednost, čiji članovi su stali u odbranu izvršne vlasti.

Zato mislim da je imenovanje gospodina Gašića na bilo koji položaj veoma loše, bez obzira da li je on za to stručan. Sama činjenica da je on u odsudnom trenutku ustao protiv vladavine prava i direktno prekršio Ustav i zakone treba da ga diskvalifikuje za vršenja javne funkcije. On treba da odgovara za veoma težak prekršaj.

Nedim Sejdinović: Ovo je ozbiljan udarac demokratskoj javnosti i svim građanima koji su protestovali na ulicama prethodnih sedmica zbog ovih sramnih izbora. To je i najava politike Aleksandra Vučića u narednom periodu. Gašić je visoko rangiran u njegovoj stranci i povezan sa medijima. Postoje dokazi da iza čuvenog Radojice koji je kupovao medije po celoj Srbiji zapravo stoji baš Gašić.

Tanja Maksić: Samo jedna crtica o suđenju u vezi sa prebijanjem braće Vučić-Mali. Kolege novinari iz Birna su upravo objavili tekst o tome. Krunski svedok tužilaštva u tom procesu je izvesni Gračanović, šef obezbeđenja nevladine organizacije Ruska inicijativa, tesno povezane sa ambasadom Rusije u Beogradu. On je nekoliko puta menjao iskaz u toku suđenja i vrlo je opskurna ličnost. Na njegovom fejsbuk profilu imate gomilu njegovih slika sa najistaknutijim članovima SNS-a, kao i sa sinom premijera Vučića.

Miloš Janković: Od Vojno-bezbednosne agencije smo dobili odgovor da se sva dokumentacija nalazi u Tužilaštvu i da oni ne žele da nam predaju te dokumente, iako je Zaštitnik građana ovlašćen na pristup celokupnoj dokumentaciji bez obzira na stepen njene tajnosti. Zaštitnik ima specijalni sertifikat koji mu daje pristup državnim tajnama. Nama nije dato da izvršimo uvid u te predmete, o tome smo obavestili javnost i to je dovelo do sednice Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, gde je Zaštitnik građana optužen da narušava bezbednosni sistem Republike Srbije.

Na kraju je Komitet protiv torture Ujedinjenih nacija uputio preporuku državnim organima Republike Srbije da Zaštitniku građana moraju da omoguće da sprovodi svoje istrage, bez obzira na to što je tužilaštvo već započelo svoj rad. Imamo taj problem da određeni nosioci vlasti žele da samo oni imaju pristup podacima, i niko drugi. Slično je urađeno i sa zakonom o policiji koji je u stvari zakon o unutrašnjim poslovima, jer najveću moć ne daje direktoru policije nego ministru unutrašnjih poslova. A ministar unutrašnjih poslova nije profesionalac, već čovek koji je uvek delegiran od strane nosilaca političke volje. Svuda se primećuje težnja nosilaca vlasti da povećaju svoju moć i da o svemu imaju poslednju reč.

Svetlana Lukić: U izveštaju Zaštitnika građana bitan deo je posvećen sve većim pritiscima na medije. Ranije uspostavljen mehanizam kontrole metastazirao je dotle da je pristojan medij praktično nemoguć. Onda je razumljivo to što ljudi više nisu u stanju da donose racionalne odluke ne samo na izborima, nego ni u sopstvenom životu.

Tanja Maksić: Imamo vlast koja svoje delovanje bazira na striktnoj kontroli medija. Mislim da je ovo državni projekat, da se mediji ućutkaju, da se ne čuje nijedna kritička infromacija, drugo mišljenje, a kamoli neka priča o korupciji, zloupotrebi fondova, zloupotrebi vlasti uopšte. Jedan od načina da se to postigne je rušenje uređivačke koncepcije medija. Drugi način je da se zavrnu slavine, da se mediji ekonomski podave, a treći je da na one medije koji se usude da nešto kažu nagruvate Pink, Informer i Studio B.

Radojica Milosavljević je kupio 8 lokalnih medija u Srbiji. On je prijatelj Bate Gašića još iz Kruševca, a Gašićevi sin i žena imaju medije u Kruševcu i Nišu. Eklatantan primer nedomaćinskog postupanja sa medijima je gašenje RTV Kragujevca, regionalnog medija u četvrtom po veličini gradu u Srbiji. Niko tu nije odgovarao, niti je ko koga pitao šta se desilo. To znači da možete sve ako ste prijatelj Bate Gašića. Odabrani mediji iz pula koji je kupio Radojica Milosavljević se dodatno filuju državnim novcem kroz nameštene javne konkurse, da bi služili kao propagandna mašinerija.

Dok je Gašić bio gradonačelnik Kruševca, on je finansirao dve produkcijske kuće. Jedna je registrovana na njegovu ženu, jedna na sina. Pritom je jedna od njih kao osnovnu delatnost imala usluge hemijskog čišćenja ili nečeg takvog, dakle nikakve veze sa medijima i produkcijom nekog medijskog sadržaja. Sve je to prosto produbljivanje kulture nekažnjivosti, gde je Bata Gašić samo jedan od evidentnijih primera.

Svetlana Lukić: Imamo i slučajeve da se novac daje organizacijama i medijima osnovanima tokom konkursa. I to nije samo pitanje gluposti i primitivizma tih ljudi, nego je to pre svega demonstriranje sile – znači, ne možeš mi ništa. Tu spadaju i pokazne vežbe u obliku tužbi i pretnji tužbama i povlačenjem po sudovima. Koliko je zapravo učestalo tuženje novinara, koliko je tu novca plaćeno i šta su najčešći formalni razlozi zbog kojih državni funkcioneri tuže medije?

Nedim Sejdinović: Imali smo slučaj da je Apelacioni sud poništio presudu Višeg suda u Beogradu donetu protiv našeg portala Autonomija, a po tužbi funkcionera ekstremističke Treće Srbije iz Novog Sada. U poslednje vreme se primećuje ubrzavanje tih procesa, povećanje broja tužbi i sumnjivih odluka sudova, tako da se može govoriti o svojevrsnoj kampanji protiv ono malo nezavisnih medija preostalih u Srbiji.

Ova pravosudna kampanja je samo deo kampanje koju bih nazvao „finansijsko iscrpljivanje medija koji nisu pod kontrolom vlasti“. Tu spada i ono što se radi na lokalu protiv ono malo nezavisnih medija. Mislim na posete raznih inspekcija koje pregledaju sertifikate za oglašavanje i obeshrabruju oglašivače. Tu su i direktne pretnje novinarima i medijima. Naravno, tu spada i nemogućnost da mediji dođu do bilo kakvog državnog fonda, jer su konkursi zatvoreni za medije koji ne izveštavaju u skladu sa zahtevima vlasti. Država kontroliše i velike oglašivače, čak i multinacionalne kompanije koje sarađujući sa marketinškim agencijama bliskim državi tako plaćaju neku vrstu državnog reketa, jer znaju da je važno imati dobre odnose sa vladom.

Sa druge strane, mediji bliski vlasti dobijaju ogromne novce preko konkursa. Naša Bela knjiga pokazuje da su za godinu dana putem konkursa poslušnim medijima isplaćene dve milijarde, ali to je samo manji deo stvarne sume. Novac se u takve medije sliva i preko javnih preduzeća, javnih nabavki, ugovora, direktnih ugovora sa novinarima, preko privatnog oglašavanja… Mehanizme prethodne vlasti ova vlast je dovela do savršenstva.

Svetlana Lukić: U ovom izveštaju Zaštitnika na samom početku je zloslutna rečenica o odbijanju saradnje države sa ovom institucijom.

Miloš Janković: Indikativan je odgovor jednog narodnog poslanika, predsednika jednog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, kada je na pitanje o divljoj gradnji u Novom Pazaru, da li je svestan da to tako ne može, rekao: „Pa vidite da može“. Ova izjava najbolje oslikava trenutnu situaciju u Srbiji. Mi smo u izveštaju dali primer TV Apatina. U Apatinu su nakon izbora dve političke partije imale isti broj poslanika, pa se postavilo pitanje na čiju stranu će stati treća partija. Šef te partije je onda otet. Sve je zabeleženo kamerama, gde se vidi jasno da čoveka dvojica nose pod miškama, kao u crtanom filmu, stavljaju ga u kola i odvoze u nepoznatom pravcu. Televizija Apatin dolazi u posed tog snimka, otetog šefa manjinske partije nema celo popodne, policija ga traži. Uveče se javlja i kaže policiji: „Tu sam, niko me nije oteo“.

Sutradan jedna politička partija na republičkom nivou pravi konferenciju za novinare i njen lider komentariše video-snimak na sledeći način: „Zaista, kada se gleda ovaj snimak, ispada da je čovek otet. A šta da vam kažem, pričao sam s njim, kune mi se da nije otet. Ja ne znam, vi prosudite, ali uostalom, on je na kraju postupio po našem koalicionom dogovoru na republičkom nivou“.

Pitanje Savamale – lično sam obavio nadzor nad Policijskom upravom za grad Beograd 4 ili 5 dana nakon događaja u Savamali. U roku od 3 sata utvrdili smo sve činjenice koje su bile relevantne za ostvarivanje mandata Zaštitnika građana da utvrdi nezakonitosti u radu policijske uprave, i to je bilo pre više od godinu dana. Od tada do danas tužilaštvo i sektor unutrašnje kontrole ništa nisu uradili. Koliko sam upoznat, na pitanje NIN-a o tome zašto tužilaštvo ništa nije uradilo, ono odgovara: „Znate, u zakonu piše da tužilaštvo može da inicira disciplinski postupak protiv policijskih službenika, ali molim vas lepo, reč ‘može’ ne znači da i mora“.

Nemanja Nenadić: Izveštaj Zaštitnika građana je i lako i teško čitati. To je sjajan presek stanja uprave i lokalne samouprave u Srbiji, i dragoceno je da postoji. Ali sa druge strane, nije tako teško proći kroz to obilje podataka, kada iz godine u godine pratite materiju, zato što se mnoge stvari ponavljaju. Realno, ponavljaju se problemi koji nisu rešeni i tu dolazimo do ključnog mesta, te skupštine koja bi trebalo da uzme izveštaj Zaštitnika građana, izveštaje drugih nezavisnih organa i da ih čita, da ih razmatra, da nešto uradi sa njima.

Navikli su nas konstantnom propagandom da je Narodna skupština loša institucija – što bi rekao moj kolega Zlatko Minić u jednom tekstu na Peščaniku, „kao da neko ciljano ima nameru da nas uveri da ta skupština i ne može biti bolja“. E, to je ono što je opasno. Od njih stalno treba tražiti da urade ono što im je po Ustavu u opisu posla. Dakle, jedan od poslova skupštine je da nadzire izvršnu vlast. Oni to ne rade. Oni pre su bili makar iskreniji, pa nisu stavljali u zakone konkurse za direktore, nego su jasno stavljali do znanja da je u pitanju partijski plen. E, onda smo dobili vlast koja je tu došla upravo preko obećanja da će izvršiti departizaciju, depolitizaciju, profesionalizaciju javnih preduzeća.

I onda smo 2012. dobili taj zakon, koji je po prvi put propisao konkurse za direktore, postavio neke uslove za članove nadzornih odbora, da bi se čitava stvar završila, makar za sada, u nečemu što je još gore od početnog stanja: u direktnom izigravanju tih zakonskih normi. Transparentnost Srbija je 2013. napravila istraživanje koje je pokazalo fascinantne stvari kao što su raspisani konkursi koji nikada nisu okončani. Od toga je napravljena farsa.

Onda je 2016. donet novi zakon o javnim preduzećima. Onaj prvi iz 2012. je imao rok do kada moraju da se raspišu konkursi, ali nije imao rok do kada moraju da se okončaju, pa su trajali godinama. Ovaj novi zakon je postavio rok do kada konkursi moraju da se okončaju, ali nije postavio rok do kada moraju da se raspišu. I onda je istekao rok da se oni okončaju, a još nisu bili ni raspisani. To je bilo u februaru-martu ove godine.

Pred sam istek roka za okončanje konkursa, raspisani su konkursi za sva veća republička javna preduzeća, a u međuvremenu se nastavljaju imenovanja v.d. direktora i pored raspisanih konkursa. Evo, sad ovaj slučaj sa gospodinom Babićem, Koridori Srbije: on je imenovan za vršioca dužnosti usred konkursa, gde neka komisija razmatra prijave nekih kandidata. EPS – prvo su smenili onog Obradovića, pa je imenovan onaj Grčić, pa je onda raspisan konkurs, pa je poništen iz čista mira, bez ikakvog obrazloženja. Znači jedan potpuni haos i igrarija.

Još je gori način na koji se priča o javnim preduzećima. U najboljem slučaju, rasprava o javnim preduzećima se svodi na to da li su ona poslovala sa gubitkom ili su ostvarila nekakav profit. A nije to primarna misija javnih preduzeća. Ona postoje da bi zadovoljila potrebe građana. Ne znam, možda je u Pančevu drugačije. Možda se ovde priča o tome kako se skuplja smeće, kakav je kvalitet vode. O vazduhu neću da pričam, to nije do javnih preduzeća, ali razumete, da li se priča o tim pravim stvarima, o onome što je njihova stvarna funkcija. Mi smo pokušali da istražimo da li to pitanje ikoga zanima u vladi. Nismo, za sada, dobili neki zadovoljavajući odgovor.

Nedim Sejdinović: Neke stvari se možda ne vide iz centara, iz Beograda, iz Novog Sada. Ljudi, na lokalu se – vi to dobro znate – dešavaju strašne stvari. Napravljen je sistem u kome kriminalne strukture vladaju paralelno sa političkim; nekada se prepliću, nekada su razdvojene. Priča o Apatinu se završila ovako: tamo je bio jak kadar Socijalističke partije Srbije, Živorad Smiljanić, i tamo su SPS i SNS u ratu. Naprednjaci su morali da isture čoveka koji može da se suprotstavi Žiki Smiljaniću. Izabrali su jednog privrednika sa dobrim rejtingom. Zapravo su ga iskoristili. Posle 6 meseci, te kriminalne strukture su tražile od njega da potpisuje nešto što je protivzakonito. On je odbio. Jedan od tih ljudi ga je išamarao, i on je posle toga podneo ostavku.

U Somboru vlada iz senke čovek koji je osuđen na 20 godina zatvora u Hrvatskoj – hajde sad da ne ulazimo u to. U jednoj opštini u centralnoj Bačkoj predsednik opštine je čovek koji je pravosnažno osuđen zato što je obio zlataru. Hoću da kažem da je ta piramida vlasti, što se više spušta nadole, sve gora i gora. I naravno da vlada potpuni haos, osećaj da samo treba prigrabiti što više za sebe.

Tanja Maksić: Mediji delimično podmazuju ovu vrstu aparata, jer mi živimo u vreme poluistina, fake news, u post-truth dobu. Ovo je vreme novog konzervativizma, koji se ispoljava pobedom Trampa i brexitom koji je direktna posledica manipulacije lažnim vestima. Imamo porast ludačkih desničarskih pokreta u razvijenim demokratijama. Sada smo na talasu tog lošeg globalnog trenda, u kome mediji imaju značajnu ulogu plasirajući te poluistinite, poluproverene vesti, bombardujući nas ogromnom količinom podataka.

Mislim, kako vi možete da ispratite tu bujicu podataka? Izađe Vučić na konferenciju za novinare: ovoliki je BDP, ovoliko je ovog, ovoliko je onog. Koliko vam papira treba da sve to ispratite i proverite. U stvari, treba razmišljati na temu baždarenja našeg kritičkog aparata u odnosu na vesti koje dobijamo. Prema njima treba imati neki zdrav otklon. Treba pokušati da iza tog šuma dođemo do pravih informacija na osnovu kojih možemo da donesemo i neke političke i životne odluke.

Miloš Janković: Kao klinac sam gutao, učio napamet Ničeovu knjigu „Tako je govorio Zaratustra“. I u rečima tog Zaratustre koji kreće sa vrha planine među ljude nalazim odgovore za situaciju u Srbiji. On silazi niz planinu i obraća se Suncu: „Ne bi bilo tvoje veličine da nema onih kojima sijaš“. Mi živimo u društvu gde su pojedinci svrha sebi samima, a oni koji imaju moć zapostavljaju svrhu postojanja svih ostalih, koji postaju beznačajni. I to je osnovna greška onih koji kreiraju takvu svest u našem društvu.

Peščanik.net, 02.06.2017.