Za razliku od Srbije, gde dominiraju rđave vesti, oporavak je po svemu sudeći već počeo u Kini. Šta objašnjava razliku?

U osnovi to što Kina može značajno da podstakne unutrašnju potrošnju, dok Srbija ne može. Ova razlika je, u najvećoj meri, posledica veličine kineske privrede, ali to nije jedini razlog. Zaista, mere podsticaja privredne aktivnosti, koje su primenile kineske vlasti, uglavnom su usmerene na unutrašnje investicije i na povećanje privatne potrošnje. Sredstava za to ima zato što su nagomilane velike uštede zbog višegodišnjeg suficita u spoljnoj razmeni. Tako da su tu i tržište i novac.

Srpska je privreda naravno mala, ali nije u toj meri otvorena kao što su obično privrede te veličine, pa čak i znatno veće. Sa stanovišta otvorenosti, činilo bi se kao da je moguće pribeći sličnoj politici podsticaja potrošnje i ulaganja kako bi se pokrenuo privredni oporavak. To, međutim, nije tako jer je ponuda veoma ograničena – po količini, kvalitetu i raznovrsnosti. Tako da problem nije samo u tome što se smanjuje potražnja, jer je praktično presušio priliv kredita i ulaganja iz inostranstva, već i u tome što je domaća ponuda veoma ograničena. Tako da se ne isplati ulagati, a nema se šta ni kupiti – nema, dakle, ni novaca niti tržišta.

Nad ovim bi trebalo da se zamisile oni koji preporučuju jednu ili drugu vrstu protekcionizma. Zapravo se zalažu za povećanje protekcionizma, budući da privreda i nije naročito liberalizovana. Često se ističe da je niska carinska zaštita, da nema dovoljno subvencija i da jak dinar podstiče uvoz, a ne izvoz. Povećanom zaštitom bi se, smatra se, povećala ponuda i za domaće i za strano tržište. Srbija ima iskustvo sa takvom privrednom politikom. To je ona koja je vođena pod sankcijama. Čak i ako se izuzmu izdaci za rat, koji su bili veoma značajni (o čemu bi takođe mogli da razmisle oni koji kažu da su sve to bili građanski ratovi sa kojima Srbija nema ništa), zatvorena je privreda dovela ne samo do pada proizvodnje, već i do smanjenja raznovrsnosti i kvaliteta ponude. Nema razloga misliti da bi sada bilo drukčije.

Ovde ima smisla ukazati na još jednu razliku između Srbije i Kine. Kina može da vodi merkantilističku politiku, jer Kinezi veoma mnogo štede; toliko, zapravo, da ulažu u strane zemlje, razvijene i one u razvoju. Suficit u razmeni sa svetom je jednak višku štednje u odnosu na ulaganja u domaću privredu. U Srbiji se tradicionalno veoma malo štedi. Tako da je deficit u spoljnoj razmeni upravo mera potrebe da se pozajmljuje od drugih, štedljivijih. Eventualni pad priliva tuđe štednje, kao pod sankcijama, dovodi do pada zaposlenosti i povećanja javne potrošnje, ali ne i do povećanja ulaganja na osnovu povećane domaće štednje.

Da bi se to promenilo, potrebno je značajno smanjiti javne rashode (ili, drukčije rečeno, povećati javnu štednju) i depresirati realni kurs, kako bi se više zarađivalo na izvozu. Pa kada bude više ponude za izvoz, biće više i za domaće tržište. Kina je, uostalom, značajno liberalizovala razmenu sa svetom, kako bi došla do para i do tržišta, pa sada može da podstiče domaću potrošnju.

 
Blic, 20.06.2009.

Peščanik.net, 20.06.2009.