Tako se zove jedna knjiga Branislava Nušića koju smo – kao i mnogo šta drugo – uspeli da zaboravimo, i to odavno.

Veliki pisac to nije zaslužio, a Kosovo je poznavao dobro i nemamo ni boljih ni lepših knjiga o Kosovu. Njegove „ramazanske večeri“ odišu toplinom koja je bliska i Albancima i Srbima. Piščevo poreklo svi znamo – Alkibijad Nuši – i zemlju iza božjih leđa koja je tu i danas, nekako čudna. I nama i drugima. Srbi na Kosovu valjaju balvane i podižu barikade i nikako im ne ide, jer smo kao država potpisali Kumanovski sporazum nakon Miloševićevog rata. Najnovija vest agencija je najzanimljivija: počeli su, kada im je KFOR srušio barikade, da dižu nove, ali sada na teritoriji centralne Srbije, a ne na Kosovu. Nemački komadant se zbunio i to ne krije, ali je brzo ipak shvatio – to se nas i ne tiče, dižite i do Kraljeva, pa i do Beograda. Toliko znamo, kaže general, i radi svoj posao. Srbi bi trebalo da budu zbunjeni, ali nisu i nastavljaju svoje radove. Nikom nije jasno, niti se ko oglašava u vezi s tim i to je ono u zemlji iza božjih leđa, ali nije jedino, jer su agencije prenele vest da je Mitropolija crnogorsko-primorska pod skriptom preosvećenog Amfilohija tužila državu Crnu Goru Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu. Krše se njena prava – oko povratka imovine – i tu ničeg čudnog nema – imaju nekog razloga, pa će sud videti šta će i kako će. Čudno je što se oglasila Vlada Srbije koja se tužbi pridružuje. Sada su zbunjeni i u Strazburu – da ne pominjemo pisca ovih palanačkih zapisa – jer tužena je država Crna Gora, a ne država Srbija. Sudije u Strazburu će imati puno posla, jer tako nešto nisu imali do sada, jer Mitropolija je pravno lice u Crnoj Gori, a u Srbiji je to SPC koja ćuti. Kako će se to odraziti na odnose između Srbije i Crne Gore o tome ne znamo, jer odskora su zvaničnici izjavljivali da su međudržavni odnosi dobri i da „beleže uspon“. Toga nigde nema, osim u zemlji iza božjih leđa.

Hroniku sličnih zbivanja niko još napisao nije, i neće skoro, jer se to u drugim zemljama ne događa – neće ni pisac ovih zapisa sigurno.

Druga je vest neverovatna, ali mediji je saopštavaju: sama Vlada republike Srbije je predložila SPC da se uvede post svakog meseca, jer „narod jedva sastavlja kraj s krajem“. Vekovima je Crkva određivala postove i zapovedala ih, sada to čini Vlada M. Cvetkovića. Ako je verovati novinama tako će i biti, jer narod ionako posti te posti. Prisećamo se tužnih zgoda pa i šala iz Sofije: danima se po sofijskim kafanama oko lepe Borisove gradine – to je centralni park u Sofiji – pričalo kako je patrijarh Maksim – koji i danas „dolgodenstvuje“ i vodi Bugarsku pravoslavnu crkvu u poodmaklim godinama – dodelio najviše crkveno odlikovanje Todoru Živkovu, neki tamo Zlatni krst. Obrazloženje je kažu bilo uredno – vekovima je Crkva htela da Bugari poste i nije išlo, ali je premijer uspeo da narod nauči strogom postu svojim ekonomskim merama. Da li se i premijeru Cvetkoviću smeši sreća da okači nekog Belog anđela ne znamo, ali sve ide u tom pravcu u zemlji iza božjih leđa. Mnogo je toga. Mnogo i za nas legendarne knjiške i crkvene moljce.


Osveta palanke u fusnoti

Umro je Rade Konstantinović koji je svojim delom povukao liniju od Dositeja do Skerlića i napisao fenomenologiju palanke. Zvali smo ga Učitelj, jeste patetično, ali toliko nam je značio mnogo. Na komemoraciji u Starom dvoru u Beogradu govorili su umni ljudi, ali je sveta bilo malo. Nema gradonačelnika ni državnih zvaničnika ni slavnih pisaca i delatnika iz SANU. Sen piščeva je lebdela ipak u dvorani sa ogledalom koje je ponudio palanci, i sa onim šeširom u stilu starog Domanovića, koji je – tako se barem nama umornom putniku činilo – bio prisutan u dvorani u kojoj se kraljica Draga poslednji put češljala listajući pariske i bečke knjige i novine. Bilo je hladno i tužno, ali veliki pisac nije drugo ni očekivao u zemlji iza božjih leđa. Mi jesmo ali uzaman, u zemlji Srbiji to tako biti ima. Ispratile su nas žene koje rade na poslovima održavanja zdanja.

A neki od nas govore o „preokretu“ u zemlji u kojoj su preokreti u smeru napretka ređi nego prevrati.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 07.11.2011.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)