Fotografije čitateljki, Biljana Marinković
Na adresu Marija Reljanovića i na moju adresu, a sa molbom da istu poruku prosledimo i Vesni Pešić, iz „Kabineta potpredsednika Vlade i ministra državne uprave i lokalne samouprave“ stigla su dva dokumenta: „Pozicioni dokument“ i brošura „Sa manje možemo više. Moderna država – racionalna država“. Dokumenta je pratio sledeći tekst ispod kog se potpisao Miloš Obradović: „Poštovana gospodo, imajući u vidu vašu zainteresovanost za temu racionalizacije i tekstove objavljene na sajtu Peščanik u prethodnih nekoliko meseci, u prilogu Vam dostavljamo pozicioni dokument i brošuru ’Moderna država, racionalna država’ kojima Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave predstavlja analizu opšte države“. Pod „cc“, na poruci se nalazi i adresa Jelene Parezanović.
Koristim ovu priliku da zahvalim Milošu Obradoviću što nam se obratio, kao i da ga pitam – zašto nam se uopšte obratio na ovaj način? Svoj interes za racionalizaciju iskazao sam javno, a ne u privatnim porukama osobama iz kabineta potpredsednice i ministarke (dakle, ne „potpredsednika“ i „ministra“) državne uprave i lokalne samouprave. Dokumenti koji su priloženi u poruci jesu javna stvar i nalaze se, kako im i priliči, na internet strani samog ministarstva. Nema nikakvog razloga da nam se u posebnim porukama skreće pažnja na njih. Tim pre što su ti dokumenti beskorisni i samo pokazuju nekompetentnost i površnost sa kojima se ušlo u „racionalizaciju“ i „reorganizaciju“ koje treba da dovedu do „optimizacije“ države. S obzirom na to, za sve bi bilo najbolje da se oni preskoče, te da se u skladu sa njima nikako ne postupa.
Ali, kad sam već na posredan način zamoljen da ih pročitam i prokomentarišem, izaći ću u susret toj želji ministarkinog kabineta za posebnom pažnjom. Uradiću to, razume se, javno, kao što sam i do sad radio. „Pozicioni dokument“ sastoji se od više odeljaka, od kojih je najsmisleniji „Rečnik pojmova“. Naravno, ni tu sve odrednice nisu jasne, pogotovo one o „racionalizaciji“, „reorganizaciji“ i „optimizaciji“, ali od koristi svakako jeste razlika koja se uvodi između „javnog sektora“ i „države“. Dok javni sektor čine i javna preduzeća i država, sama država sastoji se od svih subjekata koji su „odgovorni za pružanje, pretežno, netržišnih usluga i preraspodelu dohotka i bogatstva na svim nivoima države“. Ova razlika je važna kako bismo shvatili kako je došlo do tako dramatične razlike između ranijih procena da u javnom sektoru radi između sedamsto i osamsto hiljada zaposlenih i zvaničnog podatka da u „državi“ ima 500.538 zaposlenih.
U tih pola miliona dakle ne računa se nijedan zaposleni u javnim preduzećima. Ove brojke važne su zbog procena koliko će ljudi biti otpušteno u javnom sektoru u naredne tri godine, a prema sporazumu koji je ova vlada sklopila sa Međunarodnim monetarnim fondom. Predviđanja su se kretala oko broja 50.000, ali nam se sada kaže da će taj broj biti znatno manji, pošto se pokazalo da ima i manje zaposlenih. Kako ima manje zaposlenih? Pa tako što smo oduzeli sve one koji rade u javnim preduzećima, a među kojima takođe ima mnogo onih koji će u narednom periodu izgubiti posao. O tome da su ponašanju ove vlade svojstveni takvi (šibicarski) trikovi pisalo se ovde više puta, pa se kod toga nećemo zadržavati. O podacima koji se iznose u „Pozicionom dokumentu“ ovde treba reći još i to da su oni navodno dobijeni na osnovu „niza analiza“ koje se sprovode od oktobra 2014. Te analize sastoje se pak od odgovora na upitnik koji je poslat raznim državnim telima (od obrazovanja i zdravstva do organa uprave), o čijoj smislenosti je ovde takođe bilo reči.
Na osnovu takvih upitnika malo šta se realno moglo saznati, pa ne čudi što su u „Pozicioni dokument“ i brošuru ušli stavovi i zapažanja koja sa tim upitnicima nemaju nikakve veze i stvar su zdravorazumskih uvida u realno stanje javnog sektora uopšte i „države“ posebno. Recimo, na str. 8 „Pozicionog dokumenta“ stoji: „iako je ukupan broj zaposlenih u opštoj državi u Srbiji veći od održivog, on je i veoma neravnomerno raspoređen, tako da pored viškova, postoje i izraziti manjkovi, koji se moraju popuniti kako bi se država osposobila da pruža neophodne usluge građanima“. Nije stvar samo u tome što na osnovu odgovora na pitanja iz upitnika nije bilo moguće doći do ovakvog zaključka; nekoliko meseci od oktobra 2014. do danas nije dovoljno da se utvrdi o kakvim viškovima i manjkovima je tu zaista reč. Tako je citirani uvid, iako tačan, krajnje površan i zdravorazumski i nikakve podrobne analize nisu bile neophodne da bi se do njega došlo. Precizna slika, međutim, o viškovima i manjkovima i ovaj put je izostala.
Brošura „Sa manje možemo više“, pored smešnog naslova, predstavlja i izvod najvažnijih uvida i preporuka koje sadrži „Pozicioni dokument“. Tako „Pozicioni dokument“ izgleda kao podrobna analiza, a brošura kao njen sažetak namenjen široj javnosti. To je, ipak, samo privid. Kao što smo rekli, ni „Pozicioni dokument“ ne sadrži nikakve detaljnije analize, pa nije bilo razloga da se prave dva dokumenta umesto jednog. Tim pre što ni u brošuri nikako nije jasno kako se stiglo do uvida čiji nam se sažetak tu nudi. Ostavimo sad po strani rogobatan jezik brošure i poneku slovnu grešku koja je tu promakla na nepunih deset strana teksta. Nije stvar u tome što gramatički nepravilne rečenice poput – „Sve to će da se popravi primenom novog zakona o platama, a naročito jer je prati reorganizacija.“ – ne znače ništa; i naizgled ispravni i smisleni iskazi u krajnjoj analizi ostaju bez sadržaja.
Dobar primer za to su odeljci koji se u „Pozicionom dokumentu“ i brošuri tiču obrazovanja. Kaže nam se, na primer, kako u obrazovanju zapravo i nema viška zaposlenih, ali je problem u samoj strukturi i sadržaju sektora prosvete. U obrazovanju radi trećina zaposlenih u „državi“, a za njih se odvaja četvrtina ukupnih rashoda za zarade. U tom smislu, obrazovanje je veliko polje za ostvarivanje ušteda. Međutim, to polje je tako ustrojeno da bi se raspalo ako bi se smanjio broj zaposlenih. U obrazovanju, stoji u „Pozicionom dokumentu“, „prostor za racionalizaciju [otpuštanje viška radnika] je mali“, i to zbog „rascepkanosti gradiva“ i „tehnologije rada“ u tom sektoru. Zato u brošuri stoji: „Uputno je razmotriti promenu rascepkanog i vrlo nefleksibilnog nastavnog programa, kako radi smanjivanja troškova još više radi povećanja kvaliteta rezultata“. Ovo su prazne reči: ako se pogleda predlog zakona o udžbenicima koji je sačinila ista ova vlada, jasno se vidi da ni izdaleka ne postoji namera da se nastavni programi učine fleksibilnim. Šta autori ovih dokumenata podrazumevaju pod „rascepkanošću gradiva“ nije baš jasno, ali na decentralizaciju, koja je inače izuzetno poželjna, svakako ne misle – u dokumentima ove vlade (pa dakle ni u predlogu zakona o udžbenicima) nema ni najmanje naznake želje da se izrazito centralizovani sektor prosvete makar minimalno „rascepka“.
Brošura sadrži i jednu zanimljivu napomenu o univerzitetima gde se autonomija univerziteta vezuje za autonomiju finansiranja (kao da autori hoće da kažu da od države možeš biti slobodan u onoj meri u kojoj te država ne finansira). Ovako stoji u brošuri: kada bi autonomiju državnih univerziteta pratila i primerena autonomija finansiranja, „plate se ne bi plaćale iz budžeta, ali bi se i iznos državnog finansiranja morao određivati na osnovu potreba za kadrovima koji se obrazuju“. Ovo je izuzetno opasna zamisao (na koju je ovde već upozoreno) i predstavlja direktan udar na osnovne ideje na kojima počiva zdanje visokog obrazovanja. Pod krinkom autonomije, ovde se zagovara direktan uticaj države na upisnu i obrazovnu politiku univerziteta. Povrh toga, ono što stoji u „Pozicionom dokumentu“ i brošuri u raskoraku je sa strateškim dokumentom o obrazovanju u Srbiji do 2020. godine. Taj dokument jeste loš, i sasvim je u redu zanemariti ga. Ali, ako se to radi, onda se to mora i eksplicitno reći. Sasvim konkretno, u toj strategiji obrazovanja postavljena su dva cilja: jedan je bio prilagođavanje obrazovanja potrebama tržišta rada, a drugi – očuvanje nacionalnog identiteta. Ovaj drugi, identitetski cilj, sasvim je nestao iz dokumenata o optimizaciji „države“. I to je sasvim u redu, jer očuvanje nacionalnog identiteta ne znači ništa. Problem je međutim što je strategija pod tim pogrešnim ciljem zapravo sačuvala, istina u njihovom iskrivljenom obliku, tragove ideje da obrazovanje mora biti u funkciji formiranja građana koji su sposobni da pregovaraju i odlučuju o pravednim društvenim aranžmanima koji drže na okupu njihovu političku zajednicu. „Optimizacija“ države, kako se opisuje u „Pozicionom dokumentu“ i brošuri, u delu koji se tiče obrazovanja, briše i poslednji, makar i iskrivljeni, obris jedne takve ideje.
Po analogiji sa obrazovanjem, može se izreći i načelna kritika dokumenata koje je ponudio Kabinet potpredsednice vlade i ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu: u racionalizaciju, reorganizaciju i optimizaciju, ova vlada je ušla bez ikakve jasne vizije o tome kakva se država želi i na kojim vrednostima ona treba da stoji. Bez toga, jedini razlog da se uđe u ovaj ogromni posao sa dalekosežnim posledicama, krajnje je banalan i izričito je naveden (zbog čega treba odati priznanje autorima) u oba dokumenta: broj zaposlenih u državi (a u obrazovanju pogotovo) nije prevelik, ali Srbija ima malo zaposlenih koji mogu da ih izdržavaju. U „Pozicionom dokumentu“ jasno stoji: „Broj zaposlenih u opštoj državi na 100 stanovnika nije toliko veliki koliko je proizvodni kapacitet našeg društva nedovoljan da to podrži“. I šta onda bira ova vlada? Da podigne proizvodni kapacitet društva? Ne, naravno. Nego da smanji obim usluga na koje se država obavezala da ih pruža građanima. Na prvi pogled, logika je prihvatljiva: moramo se pružiti koliko nam je dugačak guber. Međutim, čim se postavi pitanje – a zašto su proizvodni kapaciteti nedovoljni? – „logika gubera“ raspada se u paramparčad.
Drugim rečima, nesposobna vlast rešila je da društvo saobrazi prema svojoj nemoći – i to je jedini zaključak koji se može izvući iz dva dokumenta o kojima je ovde reč. U oba dokumenta data je i jedna zanimljiva tabela: „Tabela 3.2. Međunarodno poređenje veličine opšte države kroz troškove, zarade i broj zaposlenih“ (u brošuri: „Struktura troškova države“). Na toj tabeli vide se brojevi i troškovi zaposlenih u „državi“ u odnosu na ukupan broj zaposlenih i na BDP po glavi stanovnika u više zemalja relevantnih za poređenje sa Srbijom. Po svemu čemu se teži u dva ponuđena dokumenta, Makedonija je već postigla ono što je kao cilj sebi postavila vlada Srbije. S druge strane stoje skandinavske zemlje, u kojima su procenti zaposlenih u „državi“ znatno veći od procenata u Srbiji, kao što i sredstva koja se izdvajaju za „državu“ čine znatno veći postotak BDP-a nego u Srbiji. Zanimljivo je, pak, da se Makedonija, baš kao i Srbija, praktično raspada, dok skandinavske zemlje imaju visoke procente zaposlenih i lako podmiruju troškove svojih „država“. Ako je suditi po „Pozicionom dokumentu“ i brošuri „Sa manje možemo više“, umesto da sledi skandinavski model, Srbija je odlučila da se ugleda na Makedoniju. I to ne treba da nas čudi, ako uzmemo u obzir sličnosti između dva predsednika, makedonskog i srpskog, te načina rada vlada na čijem su oni čelu.
Peščanik.net, 07.06.2015.
Srodni linkovi:
Mario Reljanović: Početak racionalizacije – neplanski i partokratski
Sofija Mandić: Slučaj – javni sektor
Mario Reljanović – A gde su kriterijumi?
Mario Reljanović – Još jednom o racionalizaciji
Vesna Pešić – Uaaa za ministra Vujovića
AUDIO – 6,5 posto + transkript
Vesna Pešić – Još jednom spaljena zemlja
Tatjana Paunović – Javni sektor, tajne politike
Vesna Pešić – Džeziranje na istu temu
Mario Reljanović – Racionalizacija
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
- Bojkot - 19/04/2024
