Advokat Dragoljub Todorović u razgovoru za sarajevske BH Dane, razgovor vodila Tamara Nikčević.
Komentirajući vijest o pronalasku albanske masovne grobnice, direktorica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić kaže da je lokacija u Raškoj izabrana kako bi se “izazvala najmanje moguća pažnja javnosti i kako grobnica zapravo ne bi bila otkrivena”.
Skeptičan je i poznati beogradski advokat Dragoljub Todorović: “Mislim da je cela priča o masovnoj grobnici u Raškoj plod političkog pritiska. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije svojevremeno je navodno istraživalo masovnu grobnicu u okolini Raške i nisu našli – ništa! Kako to da se sada odjednom stvar promenila?!”
Tamara Nikčević: Šta Vi mislite?
Dragoljub Todorović: Očigledno je da je Tužilaštvo odranije znalo za postojanje masovne grobnice, ali da je to iz nekog razloga skrivano. Pazite redosled: Tužilaštvo je u ponedeljak obavestilo javnost da je na jugu Srbije pronađena “potencijalna masovna grobnica”, a onda najavilo da će sve detaljno ispitati. Nikada se do sada nije desilo da Tužilaštvo tvrdi nešto što prethodno nije provereno. Dakle – znali su, ali su ćutali! Sada žure da ta saznanja što pre saopšte javnosti.
Tamara Nikčević: Zašto žure? O kakvim političkim pritiscima govorite?
Dragoljub Todorović: Istim onima zbog kojih je donešena Deklaracija o Srebrenici. Ne mislite valjda da bi vlast tako nešto donela a da nije bila pritisnuta od strane EU?! Ne! Pritisnuti su, ucenjeni… Evropske integracije, pomoć, nešto slično… Sada se stvar ponavlja.
Tamara Nikčević: A čuli ste izjavu tužioca Vukčevića: čim se spomenu zločini srpskih snaga, odmah se govori i o zločinima počinjenim nad Srbima. Profesor Žarko Korać to zove – simetrijom zločina!
Dragoljub Todorović: Ne smeju drugačije! Ovde sve odavno funkcioniše na veštačkom pravljenju pariteta: ako za neki zločin optužite Srbe, na vas krenu napadi u Skupštini, u medijima i vi ste primorani da uhapsite i na nefer sudskom procesu oterate u zatvor nekog Hrvata, Bošnjaka ili Albanca. Na taj način pravite simetriju. Evo, slučaj Jurišić je možda najdrastičniji primer. Sa Ejupom Ganićem je ista stvar… Inače, kada je o Jurišiću reč, čujem da je, povodom žalbe na presudu, najavljeno skoro otvaranje glavnog pretresa pred Apelacionim sudom, što se ne događa tako često. Svedoci će biti saslušani i sudiće se kao da je u pitanju slučaj u prvom stepenu. To bi za Jurišića trebalo da bude ohrabrujuća vest.
Tamara Nikčević: Kao punomoćnik albanskih žrtava na suđenju za zločin u Suvoj Reci, mislite li da se te žrtve nalaze u ovoj grobnici u Raškoj?
Dragoljub Todorović: Čuo sam da se među tih 250 leševa o kojima govori tužilac Vukčević nalaze i tela iz primarne masovne grobnice Strelište, pa očekujem da će se tu naći i preostalih četrdesetak leševa porodice Beriša iz Suve Reke. U masovnoj grobnici u Batajnici kraj Beograda, pronađena su tela njih desetak. Identifikovana su i predata porodicama. Zanimljivo je da su tu obdukciju najpre radili naši patolozi, ali nisu hteli da kažu da je uzrok smrti prostrelna rana. Onda su u Beograd stigli eksperti UN-a, koji su utvrdili da je reč o brutalnim ubistvima. To nije bilo teško utvrditi zato što se ljudske kosti, bez obzira na to koliko je vremena prošlo od momenta smrti, ne menjaju; pomoću njih se može utvrditi način na koji je žrtva stradala.
Tamara Nikčević: Kako je stradala porodica Beriša?
Dragoljub Todorović: Dva dana nakon početka NATO intervencije na SRJ, tačnije 26. marta 1999. godine, Posebne jedinice policije Srbije, milicioneri iz rezervnog i stalnog sastava stanice milicije u Suvoj Reci izveli su 48 članova porodice Beriša – uglavnom žene i decu – odvele ih u tržni centar, zatvorile ih u kafić i ubile. Ovaj sam zločin u jednom tekstu nazvao modus operandi, paradigmom i školskim primerom zločina koje su srpske oružane formacije počinile nad albanskim civilima na Kosovu 1999. godine.
Tamara Nikčević: Zbog čega je taj slučaj paradigmatičan?
Dragoljub Todorović: Zato što pokazuje način na koji su se srpske snage odnosile prema albanskim civilima. Ne zaboravite da kompletan srpski politički, vojni i policijski vrh pred Haškim tribunalom odgovara za zločine počinjene na Kosovu. Nakon ubistva porodice Beriša, srpske snage su naredile lokalnim Romima da tela ubijenih utovare u kamione Komunalnog preduzeća, koji su ih prevezli do dve masovne grobnice na relaciji Suva Reka – Prizren. Tela jednog broja žrtava su kasnije izvađena iz tih grobnica, utovarena u hladnjaču i prevezena do Kladova, gde je hladnjača potopljena u Dunav. Kasnije, hladnjača je izvađena iz Dunava i tela žrtava su prebačena u masovnu grobnicu u Batajnici nadomak Beograda. Dve žene, koje su nekim čudom preživele masakr u Suvoj Reci, a koje su kasnije svedočile pred Specijalnim sudom, sećaju se da su, kada su zajedno sa ostalim žrtvama ubačene u kamion, bile su u dilemi – da li da odmah iskoče ili da sačekaju da ih dželati bace u grobnice pa da nekako izađu iz groba. To je strašna, jeziva priča.
Tamara Nikčević: Šta su odlučile, kako su spašene?
Dragoljub Todorović: Iskočile su iz kamiona. Karakterističan je i slučaj trojice braće Bitići. Njihovi leševi su pronađeni u masovnoj grobnici u Petrovom Selu. U tom procesu je svedočio i šofer koji je u hladnjači prevozio njihova tela, inspektor iz Kladova, šef policije, ljudi koji su sahranjivali leševe u primarnu grobnicu i čitav niz ljudi koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u ovom strašnom zločinu. Braća Bitići su bili američki državljani i Ambasada SAD-a je bila veoma zainteresovana za taj slučaj.
Tamara Nikčević: U slučaju ubistva braće Bitići mutna je ostala uloga Gorana Radosavljevića Gurija, koji je ovih dana pristupio Srpskoj naprednoj stranci Tomislava Nikolića, što je okarakterizirano kao važno pojačanje.
Dragoljub Todorović: Iako su Vlastimir Đorđević, tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, koji je pred Haškim tribunalom optužen za prisilno premeštanje, deportaciju, ubistva i progon Albanaca sa Kosova, i Goran Radosavljević po mom mišljenju umešani u taj zločin, srpsko tužilaštvo nije uspelo da obezbedi dokaze. Znate, neće niko da progovori! Optuženi su ljudi koji se u tom lancu nalaze između onih koji su naredili i onih koji su izvršili zločin. Popović i Stojanović, kojima je suđeno u Beogradu, su braću Bitići vezali, bacili u kola, odveli na poligon, zatvorili, zaključali i predali egzekutorima. Sud ih je oslobodio jer su tvrdili da nisu znali šta rade. Kako nisu znali kada su te ljude vezali i predali ubicama?! Ali, nemojte se čuditi! Postoji drastičniji primer! Sreten Lukić, bivši načelnik štaba MUP-a Srbije za Kosovo, osuđen u Haagu na 22 godine robije, posle 5. oktobra je bio postavljen za pomoćnika ministra policije Srbije, odakle je otkrivao sopstvene zločine. Lukić je “otkrio” masovnu grobnicu u Batajnici, Petrovom Selu, hladnjače u Dunavu, rasvetljava ubistva Albanaca… Mislim da je ovo jedinstven slučaj u istoriji ljudskog roda da čovek koji počini zločine dobije mogućnost da te iste zločine kao policajac istražuje i rasvetljava. To vam je Srbija!
Tamara Nikčević: U vrijeme Sretena Lukića je počela priča o masovnim grobnicama, o tzv. asanaciji terena. Zašto se s tim stalo?
Dragoljub Todorović: Ministar policije u to vreme bio je Dušan Mihajlović, koji je rekao, sećate se, da se leševi albanskih civila nalaze i ispod autoputa Beograd – Niš. Pa, i Bruno Vekarić, sadašnji zamenik specijalnog tužioca za ratne zločine, potvrdio je da su Posebne jedinice MUP-a (PJP) rukovodile transportom, prebacivanjem tela albanskih žrtava iz primarnih u masovne grobnice. I onda se stalo! Zašto?! Setite se: kada je počela priča o masovnim grobnicama – govorim o vremenu nade, vremenu pre ubistva Zorana Đinđića – u batajničkoj grobnici su pronađene albanske bebe sa cuclama u ustima, trudne žene, svakakve strahote… I, kakva je bila reakcija javnosti?! Nikakva! Niko se nije potresao! Reagovali su kao da je reč o žrtvama zločina iz strasti – mužu koji je ubio ženu, pa sebe. Ono što nećete da znate, što ne želite da prihvatite, jednostavno ignorišete. To je bila reakcija!
Tamara Nikčević: Zašto?
Dragoljub Todorović: Zato što Srbija nije prošla proces suočavanja s prošlošću, proces denacifikacije. Umesto toga, nakon Miloševićevog pada, u Srbiji su počele da niču klerofašističke organizacije poput Dveri ili Pokreta 1389. Ovde crkva i popovi vode glavnu reč. Javnost je potpuno ravnodušna, tupa, indiferentna… Jeremić priča jedno, Šutanovac drugo… Demokratska stranka je u koaliciji sa socijalistima, Dačića o Miloševiću i nasleđu prošlosti niko ništa ne pita, on se ničega javno ne odriče… Ovde je situacija gora nego devedesetih. Ne možete u ovakvom društvu očekivati reakciju javnosti, saosećanje…
Tamara Nikčević: Ipak, iznenađuje li Vas izostanak bilo kakve empatije prema žrtvama?
Dragoljub Todorović: Ne, ne iznenađuje me. Pa, ovde su uvek sažalevani i branjeni isključivo zločinci. Pogledajte Karadžića, Mladića, Miloševića… Ne!… U Srbiji je odavno prestala da postoji bilo kakva empatija prema žrtvi.
BH Dani, 14.05.2010.
Peščanik.net, 14.05.2010.
