Gužva oko Crkve je zaista ogromna i svi su na okupu – i vernici i nevernici, političari u kampanji i vladike-političari za oltarom i oni koji su u svemu prepoznali pravu “igru”. Svi imaju karte i svejedno je da li je karta lažna ili prava. Nije važno, u svakoj se igri situacija za stolom menja svakog trenutka. Za razliku od normalnog takmičenja ovde nije važno igrati već – dobiti u igri. Naša Crkva stvara nekakvu drugu paralelnu MPC, sa onom u RM neće da razgovara, a kako će ta crkva izbeglička služiti u Makedoniji, to niko ne mari. Ali, ko zna kako će se igra okončati. To je ujedno i izborna igra. Jedan vladika iz Makedonije na hirotoniji u beogradskoj sabornoj crkvi – u prisustvu patrijarha srpskog g. Pavla – otkriva nešto od te igre – “I ako treba da se odbije autokefalija ovaj će patrijaršijski tron to štedro podržati”. Nikom živom nije jasno ko bi kome mogao da dozvoli tako nešto, ni kako bi to funkcionisalo u RM s kojom su odnosi dobrano zategnuti, i crkveni i državni. Svejedno, proizvođači haosa rade svoj posao i igra se nastavlja, a Srbija stoji zbunjena po ko zna koji put.

Monarhija na prečac

I onda je došlo patrijarhovo pismo princu A. Karađorđeviću – Politika 30. 11. 2003 – i zna se – u opštoj zabuni – samo jedno, a to je da u igru ulazi i prestolonaslednik nepostojećeg prestola koji je inače odavno i sam zbunjen. Ali, ako je tako, igrati se mora – Crkva je glasala punih mesec dana pre izbora za Vuka i Velju. Pohitali su i g. Batić i g. M. St. Protić da se zakunu, i to na Oplencu. Ostali čekaju – ima vremena, nisu valjda ovo poslednji izbori. Patrijarh i Sinod su jasni – monarhija sada i odmah bez plebiscita, onako na prečac, kako su je i komunisti ukinuli. Ni o čemu ozbiljnom niko se zapitao nije, niti je to moguće činiti jer će – to je izvesno – igra još potrajati. Ovakvim stavom patrijarha i Sinoda potkopavaju se temelji državne zajednice SCG u kojoj SPC legalno deluje i koja je međunarodno priznata. U pismu se i ne govori o crkvenom učenju koje je jasno u vezi s oblikom vladavine, igra se na kartu “simfonije” koju teolozi-ideolozi odavno utemeljuju i koja se prvacima političkih partija sasvim dopada.

Vuk Drašković već pominje i nekakvu “personalnu uniju” sa RS u Bosni pa i šire, pod Krunom koja zvanično još uvek nije ustavni faktor, kao što nije ni SPC. Taj savez trona i oltara je, istini za volju, postojao i tokom ratnih godina i Crkvi nije smetao republikanski oblik vladavine koji je svrgnuti diktator bio zadržao. U patrijarhovom pismu je malo šta jasno, a razlozi koji se nude izvedeni su neverovatnom zamenom uzroka i posledica, koja je mnoge – i s razlogom – zaprepastila. Tačno je to da su brojne savremene monarhije u EU danas demokratska, slobodna i otvorena društva, ali one to nisu postale zbog toga što su monarhije već zbog toga što te zemlje imaju za sobom najmanje dva veka borbe za ograničavanje monarhističkog apsolutizma – već više od dva veka Crkva živi u republici i nema dokaza da je ona u Francuskoj, recimo, progonjena. Tačno je i ono drugo – o čemu se u patrijarhovom pismu i ne govori – da u Engleskoj, koja je monarhija, imamo slobodno i prosperitetno društvo.

Loša politička računica

Načinjen je ovim pismom brzoplet potez koji Crkvi samoj ništa dobro doneti neće, ali igra se na dobitak ne tek igre radi u kojoj se nadmeću ideje od kojih su i ideja monarhije i ideja republike normalna stvar, ili bi tako trebalo da bude. Najviše, pak, zbunjuje to što se oni koji su nas doveli do haosa – a tu je i deo jerarhije SPC – sada nameću kao spasioci s Krunom u ruci. Nije nerazumljiva niti je nepoznata neka monarhistička nostalgija u Crkvi – u SPC posebno – ali je ovoga puta u igri prepoznatljiva jednostavna politička računica koju su prepoznale brojne političke partije. Crkva ima pravo da se bavi politikom – niko razuman to i ne spori – ali je ova politička računica u ovom momentu zaista loša, a loša je stoga što se Crkva opredeljuje za konzervativni “blok”, za šta uporišta u učenju zaista nema. Ali tu se otvara čitav niz ozbiljnih pitanja za kakva ni u Crkvi ni u društvu niko nije pokazao spremnosti da se s nečim sličnim makar suoči. To su veoma ozbiljna pitanja i u Evropi – upravo oko rasprava u vezi s Ustavom njenim – o tome se ozbiljno govori. Kod nas to kao da nikog i ne interesuje, ni u društvu ni u Crkvi. Odgovori na ta pitanja mogli bi pomoći da se uklone zabune oko Crkve i to upravo ovakve kakve je stvorilo patrijarhovo pismo.

Ikona i sekire

To ne ide zajedno – ne dao bog! – ali da i tako biva dokazao je poznati naučnik James Billington u knjizi The Icon and Axe koja je pod tim naslovom – Ikona i sekire – objavljena u Beogradu (izdanje “Rad”, 1988).

Temu je elaborirao nedavno – Vreme 18. 12. 2003 – visokopreosvećeni g. Amfilohije u razgovoru sa princom A. Karađorđevićem u Dvoru na Dedinju. Pitao je mitropolit princa da li zna kako je Karađorđe postao Vožd svih Srba i zbunjenom princu objasnio – “Tako što su mu posekli glavu”. “Znači li to” – pitao je uplašeni princ – “da i meni treba da odseku glavu?” Odgovor preosvećenog je bio dirljiv – “Ako niste spremni na to, ne računajte da možete biti kralj ovakvom narodu – kakav god on bio”. Dijalog je uistinu šekspirovski i to u vreme rasprava o monarhiji koja je sve aktuelnija. O tempora, o mores! Uostalom, bliži se stogodišnjica majskog prevrata i sva je prilika da neki pomišljaju na sve, pa ako treba da ona i radno bude proslavljena.

Jona

Demokratija se ne boji religije i Crkve i to se na primeru prosvećene Evrope sasvim lepo vidi i to već puna dva veka. Posebno se to jasno u ovom momentu vidi kada se Evropa gradi i kada počinje da diše na oba plućna krila. Da li bi religija i Crkva trebalo da se boje demokratije, jasno je da ne treba, ali se uglavnom boje, a naša se Crkva toga posebno boji i od toga beži kao đavo od krsta. Onaj ko to ne vidi ne vidi pravu suštinu ove zabune koja se ne slučajno odavno stvara, a posebno oko monarhije i republike kao oblika vladavine. U toj “proizvodnji” haosa i nesporazuma ne učestvuje samo jedan deo jerarhije SPC, kako je to bilo do sada, već se, nažalost, u igru uključio i sam patrijarh srpski g. Pavle. To mu zaista nije bilo potrebno, ali teško je reći koliki je njegov udeo u tome, a koliki pak moćnih struktura oko vladika-ideologa i u Sinodu i u Saboru. Posebno je to teško sada kada se opaža borba za nasleđe u SPC. Nije, naravno, nepoznat ni “doprinos” moćnih paracrkvenih formacija koje pomaže dobar deo “intelektualne elite” koja se tokom izborne kampanje nije mnogo ni trudila da obuzda svoje raspojasane navijačke strasti – naravno za Crkvu i monarhiju.

I vojska ima svoju kartu

Pa ipak, lamentacijama nema mesta jer je sasvim jasno da ogroman broj vernika nema dileme kada treba da se ponudi odgovor na neka gorepomenuta pitanja. Građani vernici dobro znaju da Crkva mora biti s narodom, odnosno sa onim najboljim delom u njemu koji Srbiju vidi kao moderno otvoreno društvo u kojem će i teizam i ateizam biti zaista “privatna stvar”. Tu naša Crkva očevidno kasni, ali ni to nije razlog za beznađe – zaspali su jednom bili i apostoli u Maslinovom vrtu, pa ih je On probudio i strogo opomenuo – kako svedoči Pavle u Jevrejima poslanici 4. 1 – da se ne desi da u poslu dobra i napretka “koji ne odocni od vas”. Bez tog i takvog hrišćanskog optimizma neće biti ni uklanjanja velike zabune u kojoj “igrači” dobro plivaju. To se videlo i u izbornoj kampanji. Naravno, izbori su bili i prošli, ali nema izgleda da će “igra” tek tako proći. Sve je jasnije da će ona potrajati jer – to je prvo – nisu u sadašnjem trenutku svi otvorili karte.

Nije, na primer, nejasno da i Vojska SCG ima svoju kartu, ali barem za sada s njom ne žuri i ne greše oni koji kažu da do proleća još ima vremena. Bilo kako bilo, igra još nije završena u vezi s monarhijom, a spremaju se i novi “ulozi”. Ne bi trebalo potcenjivati igrače ni u Crkvi ni oko nje jer naša je Crkva moćna i kao Crkva i kao politička snaga. Možda je patrijarhovo pismo bilo samo jedan, za sada desni “žmigavac” dat konzervativnom bloku, ali nisu isključeni ni drugi znaci. Nadajmo se boljima od ovih iz patrijarhovog pisma.

Republika, januar 2004.

Peščanik.net, 20.01.2004.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)