Moje uspomene sa Filološkog fakulteta

Nakon završetka studija književnosti na Filološkom fakultetu i kratkog, nesvakidašnjeg radnog staža koji se okončao mojim otkazom, našao sam se na jednoj kalemegdanskoj klupi, otprilike na istom mestu gde sam nekada čekao popodnevni deo prijemnog ispita. Ovoga puta, međutim, u rukama sam vrteo radnu knjižicu sa grbom Srbije u blindruku. Sve što mi je preostalo iz godina učenja, bilo je sećanje na početak Kafkinog romana u kome nesrećnom Jozefu K. sve kreće nizbrdo mada ni njemu samom nije baš sasvim jasno zbog čega se to dogodilo. Ali da bih došao do tog otvaranja paralelne dimenzije moram se vratiti na početak koji se dogodio nekoliko meseci ranije, ne dugo po diplomiranju, kada sam počeo da radim kao bibliotekar Seminara za južnoslovenske književnosti. Bilo je to januara 1999. Zima je bila sa malo snega. U bioskopima se prikazivao ko zna koji nastavak Smrtonosnog oružja. Sivo zdanje na Studentskom trgu živelo je svojim životom. Mene je sekretarica Odseka povela do biblioteke u kojoj sam nekada sedeo kao student i spremao ispite iz starijih književnosti. Zadužio sam svežnjeve ključeva i počeo da radim. No nisam zadugo njima zveckao hodnicima Filološkog fakulteta. Vreme je postajalo sve ubrzanije. Prvi dani bombardovanja prolazili su u opštoj pometnji. Tada je stiglo naređenje odozgo da se mora raditi kao da je sve u najboljem redu. Sećam se da je biblioteka radila, ispiti su se polagali a profesori su u pauzama pijuckali i komentarisali tekuću politiku. Neki od njih su glasno psovali Arsenijevića koji je iz Meksika jetko opservirao novonastalu situaciju kod nas; uglavnom, sve je teklo po planu i programu.

Jednog jutra, kada sam stigao na posao, stariji kolega me je uz smešak obavestio da me je tražio izvesni Knez. Odložio sam jaknu i spustio ranac na uobičajeno mesto, misleći da je u pitanju neki vic, ali on nije odustajao: Pa ti ne znaš Kneza? – Ne, rekao sam: Ko ti je taj? – Ha, batice, pa to ti je šef Pravne službe na fakultetu… – Pa šta ja imam s njim? – Znaš da je ratno stanje, udubio se kolega u analizu: A kada izbije rat, to sam juče čuo, Knez preuzima komandu na fakultetu. – Ma daj, odmahnuo sam rukom: Ne zezaj me. Kakav Knez. Pa nismo, valjda, u Baljkovom filmu. – Samo se ti zezaj, batice. Videćeš ti ko je Knez. – Da, baš bih voleo da vidim… Ubrzo je pozvonio lokal. Kolega je držao slušalicu na uhu i klimao glavom gledajući u mene. – Stiže, stiže, ne brinite, ponavljao je, a onda je spustio slušalicu i pokazao mi glavom put dekanata. – Čekaju te, rekao je kratko.

Mladi službenik u teget džemperu, kog sam tada video prvi put u životu, rekao mi je da sačekam. Nalazio sam se u delu fakulteta, nadomak dekanata, u koji nikada ranije nisam zalazio. Kancelarija je bila mala, ispunjena ormarima iz kojih su virili registri. Ubrzo se iz susedne prostorije pojavio visoki kosmati čovek urastao u crnu bradu. Bio je to Knez. – A ti si taj, rekao mi je kao neko ko me je dugo tražio. – Šta ti radiš? – Ja sam bibliotekar. – Zaboravi sad to. Ti si pod mojom komandom. – Kakvom komandom? pitao sam još uvek ne verujući u ono što čujem. Knez se počešao po bradi. – Slušaj, rekao je: Nemamo mnogo vremena. Ako nećeš ovde, mogu da izdam nalog da te šalju u trupu. A posle na Kosovo. Rat je. – Da, znam. – Odsad si po rasporedu na portirnici… Kao pojačanje. – Aha, dole, rekao sam. Brzo sam shvatio da ne treba protivrečiti Knezu koji je osim brade, kako sam potom saznao, imao i neki kapetanski čin u rezervi koji mu je s proglašenjem ratnog stanja obezbeđivao poziciju boga i batine u instituciji znanja gde sam do juče čitao Platona i Aristotela, Veleka i Vorena. Dobio sam potom satnicu dežurstava i svog zastavnika – Jocu portira, mog Vergilija koji me je poveo kroz nepoznate zone Filološkog fakulteta tokom dugih ratnih meseci. Dežuralo se danju i noću, po dvanaest sati. Ponekad bih skočio do Zelenog venca da zastavniku kupim hercegovački duvan od čijeg smrada je naš kontrolni punkt zadobijao bezbednosnu auru. Govorio je teško, hrapavo, ne prestajući da puši. O politici se nikada nije izjašnjavao. Po sitnim signalima i muzici koju je favorizovao, znao sam da je miloševićevac. Noću bi kod nas svraćali pojedini radnici fakulteta koji su stanove imali u blizini Generalštaba, gde više nije bilo bezbedno boraviti. Poput Jozefa K. obreo sam se u svetu s druge strane zidova jedne institucije u kojoj sam do pre neki dan učio.

Demobilisan sam odmah po potpisivanju Kumanovskog sporazuma. Pozdravio sam se sa svojim bivšim zastavnikom i vratio se nazad u biblioteku. Kolega me je dočekao sa osmejkom: Pa gde si ti, batice, sve ovo vreme… – Kod Kneza, rekao sam: On je moj komandant. – E, dobro, sad znaš neke stvari. – Da, ja znam, a ti? On me je pogledao sa neodobravanjem, zgrabio ključeve i otišao da poslužuje studente.

Mučio sam se tih nedelja sa donošenjem konačne odluke. Ujedno sam pripremao dokumentaciju za odlazak u Prag na poslediplomske studije (na koje nikada neću otići), a onda sam jednog dana odlučio da ponovo pokucam na vrata kod Kneza i potražim svoju radnu knjižicu. Tamo je sedeo isti onaj momak u istom teget džemperu. Kada je čuo da dajem otkaz, pogledao me je razrogačenih očiju. – A, ne može tako, prozborio je: Moraćeš prvo do Kneza. – Znam, klimnuo sam glavom: Gde je on? Službenik je još jednom bacio pogled u moju radnu knjižicu, a onda je ustao, povukao svoj džemper naniže i pokucao na susedna vrata. Knez je odgovorio iznutra i ja sam ušao. Ne sećam se tačno da li sam prvo video njega ili ikonostas iznad njegove glave. Zastao sam. Ne znam čak ni da li sam bio iznenađen ili ne. Jednostavno, nekoliko trenutaka nisam mogao više da se setim zbog čega sam došao kod njega jer su iznad njegove glave, na zidu, bile okačene dve velike fotografije: patrijarha Pavla i generala Mladića. Između njih se lagano uspravio Knez. – Šta si naumio? pitao me je. – Idem, rekao sam: Došao sam po radnu knjižicu. – Imaš nešto drugo? – Nemam. – Nije ti to pametno. – Znam, odgovorio sam a u stvari sam hteo da mu kažem kako je to najpametnije što sam mogao da učinim u tom trenutku. – Dolazi teško vreme, pokušavao je da me odvrati Knez. – Neka, rekao sam: Odslužio sam svoje. – Dobro, rekao je on i vratio se u svoju udobnu fotelju podno generalove slike.

Uzeo sam knjižicu i više se nikada nisam vratio na beogradski Filološki fakultet. Niti sam razmišljao o njemu sve do nedavno kada sam čuo vest o njegovoj blokadi i napadu desničarskih falangi na studente. Pomislio sam kako tu nema previše iznenađujućih stvari i kako te falange i te kako imaju veze s onim što sam 1999. video u srcu tame institucije koju je odavno trebalo demilitarizovati i uspostaviti ponovo slobodnu distribuciju znanja i nekih drukčijih ideja.

Verujem da to pobunjeni studenti danas mogu da učine.

Peščanik.net, 29.10.2011.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)