Nema tu zapleta dostojnog ni filma B produkcije – čovek se krio u kući svog rođaka, koji se preziva (nikad ne biste pogodili!) Mladić, bez brade, brkova i egzotičnih kostima njegovog kolege doktora Dabića, pod imenom izašlim direktno iz Mikijevog zabavnika – MiloRad Ko-m(l)adić!

U starim brojevima Mikijevog zabavnika koji sam redovno čitao kao dete, postojao je jednostavan sistem po kome su likovi dobijali imena. Na primer, arhi-neprijatelj Baje Patka je bio pohlepni milioner Zlatko Gramzivić, tu je bio i prevrtljivi Varalić, onda italijanski naftni magnat Benzino Gasolini, pa pacov-piroman Pacoli (nema nikakve veze sa bivšim predsednikom Kosova), i tako dalje, shvatate princip.

I naravno, u celoj ovoj situaciji iz naše, horor verzije Zabavnika, selo od par hiljada ljudi nikad ništa sumnjivo nije videlo. Što reče jedan moj prijatelj – to je maltene kao da se Ratko Mladić sve vreme ”krio” u Generalštabu (ili Patrijaršiji), i pevao u Zvezdama Granda pod imenom Srebren Zločinović, a da ga niko nije ”provalio”.

Ali ova majmunarija ne govori samo o odnosu vlasti prema Mladiću, Hagu, zločinima i narodu kome se bez blama prosipaju takve moronske priče, već i štošta o tom samom narodu.

Narodu gde 71% ljudi kaže da nikad ne bi prijavilo Mladića policiji, a 51% da su protiv njegovog izručenja Hagu. Zanima me koji bi odgovor bio na pitanje – a da li biste predali policiji čoveka koji je osumnjičen da je ubio vašeg komšiju? Verovatno drugačiji – pretpostavljam da bi skoro svi rekli ”da”. A čoveka koji je ubio vaših 10 komšija? ”Naravno!” 100? ”Još pitate?” 1000? ”Obesite monstruma!” Međutim, negde kod brojke 8000 stavovi se drastično menjaju. ”E pa čekaj, niste rekli da su komšije muslimani! Ili Hrvati. Ili Albanci. A Bratunac, a Jasenovac? A koliko su oni nas poklali?”

Ova vrsta nacionalističkog ludila, gde se ”naš” zločin konstantno pravda ”tuđim” zločinima, je do srži ukorenjena na ovim prostorima. Prosto je neverovatno kako godine agresivne propagande mogu u jednom narodu da ovako somnabulnu ideju zacementiraju kao preovlađujući oblik mišljenja i zaključivanja, i da na kraju dođete do većine koja ne samo da nema problem da živi sa masovnim ubicama u komšiluku, nego ih i veliča kao junake.

Evo grozomornog citata sa sajta Zveri srpske, koji nažalost sadrži stavove koje možete videti u komentarima velikog broja čitalaca na tekstove o hapšenju Mladića, u praktično svim medijima:

Сада ће и се Младићу судити, и то за тзв. „геноцид у Сребреници“, догађај за који до данас не постоје докази. Срби могу да имају само дубоку захвалност за војсковођу који је одбранио више од 2.000.000 Срба од хрватског неонацизма и муслиманског фундаментлизма (pravopisne greške copyright autora).

Genocid u Srebrenici je dokazan presudama Međunarodnog suda pravde, kao i pojedinačnim presudama Tribunala u Hagu, a u krajnjoj liniji, i potvrđen onom nategnutom Deklaracijom Narodne skupštine Srbije, tako da je njegovo negiranje ne samo odraz vulgarne gluposti ili nečoveštva, nego i nezakonito. To da li neko priznaje ili ne priznaje ove sudove je takođe besmisleno pitanje, a posebno kad dolazi od strane optuženih – siguran sam da ni Hitler, da se nije ubio u bunkeru, ne bi priznavao sud u Nirnbergu. I konačno, čak i da neko zaista veruje da je Mladić ”branio i odbranio” bilo koga – kako to može da se dovodi u vezu sa zločinima za koje je optužen? Istu nakaradnu logiku smo nedavno videli u Hrvatskoj, kada su ”domobrani” digli halabuku da su osuđeni ”heroji koji su branili otadžbinu” – pa nisu oni osuđeni zato što su oslobađali hrvatske teritorije, već zato što su ubijali srpske civile.

I tu negde dolazimo do jednostavne poente cele priče – nema šanse da se ovo jezivo poglavlje balkanske istorije zatvori, da se svest promeni, čak ni hapšenjima zločinaca, dokle god se bude pričalo da se optuženi hapse ”zbog Evrope”, i zbog hiljadu drugih razloga, a ne – zbog nas samih.

Ako ikad dođemo do tog stadjuma, gde nam zločin sam po sebi smeta, ma koje boje bio, više neće biti moguće da se neki novi Srebren Zločinović praktično slobodno šeta po Srbiji godinama, a da niko ne oseti potrebu da nešto učini po tom pitanju.

 
Peščanik.net, 30.05.2011.