Pobeda desnih partija na izborima za Evropski parlament obradovala je naše desničare do te mere da su evropske izbore proglasili za trend koji će se dogoditi i u Srbiji. Sećam se da je tokom devedestih godina Mira Marković takođe izjavila da su SPS i JUL u trendu, jer je levica pobedila u većini evropskih zemalja. Radost naših i desničara i levičara kada „njihovi“ pobede u Evropskoj uniji, implicite sugerira da nema nekih bitnih razlika između naših i evropskih desničarskih i levičarskih stranka, sem onih uobičajenih koje se normalano javljaju od jedne do druge zemlje (zbog različitih tradicija, kulture, istorije itd). Ja mislim da su te razlike značajne jer prevazilaze te uobičajene varijacije istovrsnih stranaka na spektru levo-desno.

Bitna razlika između naših i evropskih stranaka, levih koliko i desnih, je u tome što su sve naše stranke „režimske“, dok su stranke u zemljama EU (sem Italije i još neke pridošle članice EU) „sistemske“ ili „ustavne“. Mada su neki naši autori koristili termine „sistemske“ i „antisistemske stranke“, i pod tim podrazumevali one koje prihvataju odnosno ne prihvataju principe demokratske smenjivosti i organizacije vlasti, podela koju ja imam u vidu je šira.

Kriterijumi se ne odnose samo na poštovanje pravila demokratske izborne procedure i uvažavanja drugih partija, nego u obzir uzimaju i odnos partije i države. Dok ustavne stranke prihvataju ne samo izborne procedure, one prihvataju i razliku između partije na vlasti i državnih institutucja (administracija, pravosuđe, policija, mediji itd.) koje su formalno nezavisne i političke neutralne. S druge strane, režimske partije su suštinski antiustavne zato što uspostavljaju stalnu vezu i komandu nad državanom mašinerijom i javnim sektorom. Time razbijaju ustavni sisitem institucija i uspostavljaju vladajući režim. Iako su u Srbiji uvedeni višepartijski sistem i izborne procedure koja su posle 2000. godine i poštovane, ustavna demokratija se nije konsolidovala jer su sve partije koje su dolazile na vlast bile vladajuće u smislu u kome sam navela: razlika između partija i države gotovo ne postoji, ili je ona veoma tanka.

Čak se može tvrditi da je donošenje Ustava 2006, napravljena antiustavna koalicija svih partija kako po načinu donošenja Ustava, tako i po tome što su partije na osnovu ustava uzurpirale suverenitet građana. Desne stranke u Srbiji, baš kao i one koje se nazivaju levim, obnovile su elemente autoritarizma time što su zadržale režimski karakter vladanja.

Druga bitna razlika između naših i evropskih partija ogleda se u tome što su sve veće partije u Srbiji nacionalističke. One su po pravilu ravnodušne prema poličkom spektru levo-desno. Veliki narativi konzervatinih, liberalnih ili socijalističkih ideologija nisu prioriteti naših partija, nego težnja ka ostvarivanju nacionalinih i državanih ciljeva. O nacionalističkim partijama Stiven Lukas kaže da po pravilu iskazuju svoj „janusov karakter“, tako što se neke pozivaju na prosvetiteljstvo, masovnu demokratiju, modernizaciju i nezavinost od spoljne kontrole, a na drugoj strani, ispoljavaju uzak kulturni odnosno etnički baziran partikularizam, „izmišljenu tradiciju“, kolektivističke mitove i masovnu manipulaciju, demonstrirajući spremnost za sukobe s drugim nacijama i opresiju i diskriminaciju unutrašnjih manjina u ime neke „umišljene zajednice“. Ne bi bilo teško pokazati da su značajni elementi autoritarizma u Srbiji odnosno nezavršena demokratska konsolidacija, u tesnoj vezi sa nacionalističkom politikom. Ta se veza ne sastoji samo u tome što dominira nacionalistički simbolizam i mitologija, nego se ta veza mnogo utvrdila u minulim ratovima koje je Srbija vodila devedestih godina.

I konačno srpska i evropska desnica nisu slične po prirodi svog desničarstva. To se može pokazati ako pokažemo kakve sve desnice postoje. Prema Stivenu Luksu, desne stranke se mogu podeliti na četiri grupe: 1) reakcionarne tj. one koje hoće da vrate neko prošlo vreme (karakterističan je period posle Francuske revolucije kada su konzervativne struje i mislioci opravdavali povratak ancien regima); 2) umereno desne koje su prožete liberalizmom, konstitucionalizmom, idejom „male vlade“, „ravnotežom svojine i moći“, skepticizmom prema velikim promenama, kapitalizmom i poretkom nejednakosti; 3) ekstremno desničarske partije, nastale kada se desnica aktivirala i postala pokret vođen jednom agresivnom i romantičnom vizijom nacionalizma (fašizam i nacizam) i 4) najnovija, proaktivna i utopijska „neoliberalna desnica“ čija je hegemonija osvojila svet od vremena Rolanda Regana i Margaret Thatcher. Ekstremna desnica tj. partije koje su uspele da udju u evropski parlament na izborima 2009. i osvoje čitavih 15 posto poslaničkih mesta – okupljaju rasisite, evroskeptike, antiislamiste, antisemite, mrzitelje imigranata i Roma.

Najbliža srpskoj desnici je ona koju je rukovodio „nacionalni romantizam“. Jedna takva varijanta je nastala na periferiji Evrope krajem 19. veka i može se opisati kao radikalno partikularistiška i organicistička tradicija; narod se shvata kao nedeljivi organizam koji se mora spojiti sa svojim etničkim tlom (teritorijama). Ovako zamišljena organska zajednica je po logici stvari autoritarna, militarizovana, okrenuta mitologiji i nacionalnim snovima.

Srpska politička desnica je takva i zato je antiliberalna, antikapitalistička, centralistička i etatistička. Ona je radikalno nacionalistička i, za razliku od savremenih evropskih desnih partija, pa i onih rasističkih koje su se provukle u evropski parlament, ona je bila aktivni učesnik ratova iz devedesetih godina prošlog veka. Ona je bila i podstrekač ratnih zločina i njihov vatreni branitelj. Jedan monstruzni zločin koji je počinio Milan Lukić, državljanin Srbije, kome je ovih dana u Haškom Tribunalu izrečena kazna doživotne robije, prošla je u Srbiji gotovo bez komentara, u mukloj tišini, koja je odzvanjala i s desne i s leve strane.

Peščanik.net, 25.07.2009.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).