Srpski velikaš Ivica Dačić izjavio je, povodom ranjavanja košarkaškog velikaša Predraga Danilovića, da je u pitanju tradicionalna srpska svađa između prijatelja. Sve je srpski paranormalno, tradicionalno i nema razloga za brigu. Moglo je veče da se završi ne tradicionalno, na primer pozdravom i odlaskom svako na svoju stranu što bi možda bio razlog za brigu. Zatim je velikaš Daćić obišao velikaša Danilovića da ga priupita za ljute rane. Po Dačiću dogodilo se nešto što je neizbežno a onaj ko je počinio ovo krivično delo je samo čovek tradicije. Ni jedan izraz iz uobičajenog policijsko-kriminalističkog rečnika pri tom nije upotrebljen. On nije ni osumnjičen, ni napadač, ni izvršilac krivičnog dela čak ni čovek koji je povredio Danilovića. Čini se da je nije u pitanju ni čovek već nekakav duh tradicije. Mogao je Dačić bar da kaže „izem ti bre napadača“. Umesto toga premijer države je rešio da opravda zločin, ali na to smo navikli. Glupost velikih razmera najboljeg srpskog političara čija partija zna kako se vodi država kako to kaže naš proslavljeni glumac.
Drugi srpski velikaš, odnosno prvi među jednakima, Aleksandar Vučić je obišao košarkaša da ga takođe priupita za ljute rane i nakon toga je dao izjavu da se ovaj dobro oseća pri čemu se drži muški i hrabro. Čak štaviše našalio se sa velikašem Vučičićem što je znak da je sve u redu. Dakle, košarkaš leži u krevetu muško hrabrim stilom, što ulazi u okvire srpske epske tradicije, a ne da kao neka žena i kukavički leži i valjda plače. To bi bilo krajnje ne primereno. Srećom da sve bude kao treba pobrinuo se, po rečima Vučića, niko drugi nego Bog. Prvo je Bog sredio da do sukoba dođe a onda je rešio da niko ne bude smrtonosno povređen. Zajedno su došli do zaključka da Bog voli takve kao Danilović. Kakvi su to kao Danilović, velikaš Vučić, je ostavio bez objašnjenja. Pročitavši ovo doživeo sam prosvetljenje shvativši da mene ateistu i ateologa Bog zbog nečega mnogo voli. Do sada me nije stavio u takvu situaciju a osim toga moji prijatelji ne nose noževe. Nazvao sam petoricu da ovo proverim i samo jedan nosi grickalicu za nokte što se može ubrojati u hladno oružje. Tako obasjan božijom milošću nastavio sam sa čitanjem novina.
Treći posetilac košarkaškog velikaša bila je sportsko ministarska velikašica Alisa Marić. Verovatno je, u predahu borbe protiv govora mržnje na internetu, našla vremena da izađe iz virtualnog sveta i obiđe košarkaša što je krajnje pohvalno. Ona mu je u ime srpskog sporta poželela brz oporavak što je prirodan a ujedno i lični čin jer su oni ista sportska generacija. Možda je mogla da pokrene akciju protiv ubadanja nožem iz mržnje u stvarnom svetu ali ipak njen resor je govor mržnje u virtualnom svetu kojeg u stvarnom nema.
Nedavno je u tuči deset na jednog povređen srpski umetnik Srđan Ćesić ali niko od velikaša ga nije posetio da ga pita za rane. Kako bi premijer Dačić u ovom slučaju upotrebio izraz tradicionalna srpska svađa? Zar je srpski tradicionalno da čopor navijača gazi jednog čoveka? Ne, nikako, srpski je samo ferka jedan na jednoga, junak na junaka da podele megdan. Dobro, možda se nekada umeša i neka vila ali šta da se radi. Šta bi Dačić imao da kaže Ćesiću u bolnici i medijima nakon toga? Ništa. U ostalom taj Ćesić i nije neki Srbin. Znamo mi njegove podrivačke emisije i tekstove.
Ako ne Dačić mogao je bar Vučić da poseti Ćesića i proveri da li se drži hrabro i muški. Malo je nezgodno reći da se jedan takoreći antisrpski element drži hrabro i muški. To je ipak izraz koji se čuva za pravoverne i velike Srbe. U ostalom, kako reći da Bog čuva takve nevernike kao što je Ćesić? Šta je to Ćesić učino za Srbiju pa da bude dostojan posete srpskih velikaša? Da li neko može da zamisli posetu ministra kulture Branislava Petkovića povređenom umetniku Srđanu Ćesiću? Naravno da ne jer se Ćesić verovatno nalazi na nekim od mnogobrojnih umetničkih spiskova nepodobnih. Državna empatija ima svoje miljenike.
Nacionalisti se, sakriveni pod senkom rasprave da li u Srbiji još postoji nacionalizam i kolika je njegova stvarna snaga, drže svojih normativa. U toj uzaludnoj raspravi se pogrešno raspravlja o tome koliko u nacionalisti danas nacionalisti umesto da se priča o tome koliko su i u kojoj meri država i svi njeni oblici pojavnosti nacionalistički. Tek tada ćemo dobiti odgovor zašto predstavnici države posećuju građanina Danilovića a ne građanina Ćesića i gde se to sakrio nacionalizam.
Bob Lebowski Blog, 19.05.2013.
Peščanik.net, 20.05.2013.
Srodni link:
Kolateralna šteta srpske tradicije
