Premijer A. Vučić i ministar A. Vulin se u poslednje vreme bave svojim snovima. Prvi među nejednakima, A. Vučić, sagledava svoje snove u političko-istorijskom kontekstu sa diskretnim šarmom ekonomije. A. Vulin je više naklonjen čistoj istoriji kroz poetsko nadahnuće i deseteračku nežnost. Pohvalno je što se naši ponajbolji političari bave snovima. Snovima se bavio i pridavao im ogromnu važnost u tumačenju ljudske psihologije i veliki S. Frojd pa stoga sa radošću utvrđujemo da njegove sledbenike imamo u samom državnom vrhu.
Naša dva, već pomenuta politička psihologa, ako mogu tako da ih nazovem, udaljuju se u svojim snoviđenjima od sebe i tumače svoje snove kao snove mnogo većeg skupa koji zovu narod. Ovo sjedinjavanje sa narodom ili transfer snova nije ništa novo niti neuobičajeno. To je postao redovan oblik komunikacije između političara i naroda. Na kauč njihove političko-psihološke ordinacije seo je čitav jedan takav skup pojedinaca, odnosno narod, koji nekako dele zajedničku psihologiju i mentalitet. Nije taj narod pacijent već oni su samo dali psihološki profil kojeg ima svako bio on bolestan ili ne. Ispitali su dobro narod i doneli zaključke. Sudeći po hijerarhiji biće da je narod prvo bio kod premijera a onda otišao kod ministra po drugo mišljenje.
Premijer nije puno oklevao pa je odmah dao svoje stručno mišljenje i dijagnozu što ide uz njegov imidž odlučnosti, uspešnosti, rada i vrednoće. Ovakav pristup stvarima i pojavama moramo pohvaliti pošto je on danas više nego potreban. Ovo su njegove reči: “Ko se sukobi sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima osuđen je na propast. Taj začarani krug moramo da prekinemo i pobedimo sebe. Nema zavera, za sve što nam se desilo, u najvećoj meri, krivi smo sami. Sanjali smo i stradali, vreme je da se probudimo.” Prva rečenica pogađa u suštinu stvari mada ne možemo biti do kraja sigurni o kojoj tačno suštini je reč. Da li premijer misli na činjenicu da su se mnogi sukobili sa srpskim mentalitetom devedesetih i pri tom smrtno nastradali ili misli možda na pojedince u tom narodnom biću koji su pokušali taj mentalitet da promene pa su takođe nastradali? Ili misli na narod kao celinu koji je sam od sebe stradao pri tom nepovredivši nikoga u svojoj okolini? Bilo kako bilo ko god da je u sukobu sa tim srpskim mentalitetom može računati na tragične posledice.
U sledećoj rečenici dobijamo malo magije gde premijer jasno daje do znanja da su u pitanju više sile ako ne i sam dodir sa okultnim sferama postojanja a tamo mogu da intervenišu samo odabrani. Istog momenta kada taj začarani krug mentaliteta prekinemo imaćemo šansu da pobedimo sebe. Ovo me je priznajem, u početku, malo zbunilo ali konačno se isplatilo to što sam pročitao nekoliko romana epske fantastike. Verovatno je reč o nekoj davno bačenoj kletvi koja je stvorila taj začarani krug koji nam brani da pobedimo sami sebe, što je nesumnjivo naša ogromna želja, pa tako u toj našoj pravednoj borbi protiv samih sebe stradaju i drugi. To stradanje drugih je samo deo naše pravedne borbe i ne bi trebalo da nam se uzme za zlo. Istina premijer ne pominje druge u ovom kontekstu ali to je posledica činjenice da smo bili od uticajem magije što u mnogome utiče na njegovo sećanje na događanja u prošlosti. Tu mu se nema šta zameriti jer kada čovek učini nešto pod uticajem magije on toga, naravno, nije svestan.
Nakon ove rečenice gde se zlonamernom čitaocu može učiniti da premijer nije bio sasvim jasan stiže sledeća koja je puna otrežnjenja, naučničkog pristupa i pokajanja. Premijer svečano objavljuje da nisu u pitanju nikakve zavere i da sve što se selektivno desilo u prošlosti u najvećoj meri krivi mi sami. Ovde jasno vidimo naučničku metodu uvođenja apstraktnog sukrivca, takoreći krivca saradnika, kao deo misaonog eksperimenta kojim će se pokušati uspostaviti hipoteza. Krivi jesmo ali za šta tačno to u ovoj rečenici ne vidimo ali na to smo već navikli slušajući sva prethodna premijerova metafizička pokajanja i izvinjenja. Krivi smo ali ne sasvim i ne samo mi. O apstraktnom krivcu nemamo nikakvih informacija ali to nije dokaz da on ne postoji. On je tu svuda oko nas i samo čeka svoju priliku kao što ju je dočekao u ne tako davnoj prošlosti. Možda je mera tog krivca, kako to tvrdi premijer, mala ali svakako nije beznačajna.
U poslednjoj rečenici dobijamo trijumfalni zaključak i razrešenje drame. Sve što nam se dogodilo bio je samo san iz koga se polako budimo. Ah dobro je, kličem radosno zevajući, što se sve ono što mi se činilo da je grozna stvarnost u stvari bila samo noćna mora. Istina je sasvim drugačija. U tom snu smo stradali samo mi a svi drugi su živi, zdravi i nepovređeni. Ogromno olakšanje i bacanje kamena sa srca u dalj. Dok se teglim, nakon dugog spavanja, shvatam da je sve bio loš san koji treba što pre zaboraviti. Sada sa svešću da se u poslednje dve decenije ništa nije dogodilo možemo sa puno optimizma dočekati dane koji dolaze. Čak sam se i nekoliko puta osvrnuo u nadi da će se iz šume pojaviti naši prijatelji patuljci i vilenjaci ali na to ću morati još neko vreme sačekati.
Postoji u ovom obraćanju premijera još jedna važna stvar izložena u sledećoj rečenici. “Svojom neodgovornošću, pre svega, nas političara, uspeli smo da, samo u periodu od 2008. od 2012. povećamo nezaposlenost sa 14,4 na čak 26,1 odsto, kao i da povećanjem penzija i plata u javnom sektoru, bez ekonomske podloge, podignemo javni dug sa 34,2 na 62,5 odsto bruto domaćeg proizvoda!” Ovde imamo još jedan dokaz da smo sve sanjali ali ovoga puta sa rupama u vremenu. Sećamo se samo delova sna koji se odnose na jedan određeni period vremena. Sve ono pre i posle nije na poznato jer kao što znamo onaj koji sanja ne mora da zapamti sve svoje snove. Uglavnom se pamte oni najdramatičniji sa elementima horora a manje traumatični snovi padaju u zaborav. Vreme u snu nema ono značenje koje ima u stvarnosti kao što i protok vremena ima drugačija pravila. Sve je ovo tipično za fazu dubokog sna i kao tako je samo još jedan dokaz u prilog teoriji premijera. Linija vremena je podložna promenama i deformacijama i van naših moći je da utičemo na bilo koji način. Ako svemu još dodamo i mogućnost postojanja paralelnih svetova koji u tim prelomima vremenskog kontinuiteta mogu imati uticaj na naš svet jasno je da naša odgovornost za bilo šta u ovom svetu je ravna nuli. Gledanje serije Star Trek se po ko zna koji put isplatilo.
Nakon ovoga možemo otići po drugo mišljenje koje izneo ministar psiholog A. Vulin. Prvo što smo doznali od njega je da Srbija nikada nije bila uzrok nijednog rata, ali da je često protiv svoje volje bila povod za ratove nesitih kraljeva i careva”. A zatim i “Srbi su skroman i često ćutljiv narod, ali sanjaju otvorenih očiju. Srbi traže od velikog sveta, od sebe, ali najpre od onih koji odlučuju kako se deli ova planeta, da izvuku pouku iz Prvog i Drugog svetskog rata i dopuste Srbiji san da se rodi jedna generacija koja će se roditi i umreti a da neće učestvovati u nekom ratu.”
Kao i kod premijera ovde imamo dosta elemenata epske fantastike, magijskih verovanja, snova ali i poetskog zanosa pesnika nacije. U prvoj rečenici dobijamo jednu istinu koju je teško pobiti. Srbija nikada nije bila uzrok nijednog rata ali je bila povod za iste. Da budemo povodto i nekako ide ali uzrok, to nikako! Nama koji ne pamtimo te ratove teško je ovo proveriti. Srbija je poslednji put ratovala u Drugom svetskom ratu ali to je bilo davno. U ovo poslednjem ratu u našoj okolini nije učestvovala a samim tim nije bila ni uzrok ni povod. Ali ako uzmemo u obzir mišljenje premijera onda taj rat i nije bio pravi rat već samo loš san. Bilo kako bilo u oba slučaja Srbija sa sve premijerom i ministrom nikada nije bila uzrok rata. Onima kojima se pričinjava da su ova dvojica bili ratni huškači, da su bili na strani onih koji su počinili zločine i da su veličali ubice neka se konačno probude iz toga sna.
Nastavlja naš valjani ministar i dalje u istom duhu i označava Srbe kao skroman i ćutljiv narod koji sanja otvorenih očiju. I eto nama rešenja koje ni premijer nije uspeo da ponudi. Ako se nekome slučajno učinilo da nismo spavali i da su ratovi bili stvarni taj drsko prenebregava činjenicu da se može spavati i sanjati otvorenih očiju. Jeste, oči su bile otvorene ali ništa mi nismo videli, ako je u opšte bilo nečega da se vidi. Sve ovo ima dodatnu potvrdu u ćutljivosti naroda jer kako da se priča kada se spava? To je nemoguće. I na kraju kako drugačije opisati narod koji spava otvorenih očiju, ćuti, ništa ne vidi i ne čuje, osim kao skroman narod koji svoja čula ne koristi bahato već smerno i čestito. Pa neće valjda narod da ide svuda i gleda kao ludak u sve i svašta i pri tom da brblja kao navijen?! Dobro, ako se i nešto dešava oko njega to nije njegov problem.
Poslednji deo ministrovog mišljenja upućen je prema spolja, prema svetu koji okružuje Srbiju. Kako je spretno utvrdio da Srbija nije počinjala ratove, a ako ih je i slučajno počela onda je to moglo biti samo u snu, ministar krivca nalazi, kako to logika nalaže, spolja. Tačnije prema onim silama koje dele planetu. Još tačnije i narodskije prema “nesitim kraljevima i carevima”. On od tog velikog sveta zahteva da ostavi Srbiju na miru kako bi narod mogao da sedi, ćuti i gleda svoja posla što dalje od ratova. Pacifizam je glavno obeležje srpskog naroda, ona osobina bez koje on, ako bi ostao bez nje, ne bi bio to što jeste.
Ohrabreni ovim velikim istinama i snoviđenjima ove dvojice velikih mirotvoračkih sinova našeg smernog naroda možemo konačno u budućnost gledati sa optimizmom. U dane koji su ispred nas ućićemo mnogo lakši i bez tereta prošlosti. Bićemo skromni i ćutaćemo kao nikada do sada jer to je put ka vrlini. Ovog puta mnogo slobodnije ćemo okretati glavu jer sada znamo da je sve san.
Bob Lebowski Blog, 31.07.2014.
Peščanik.net, 31.07.2014.
