zavesa
Foto: Predrag Trokicić

Za druge jugoslovenske zemlje se može reći da su se našle tu gde jesu jer su trpele posledice tuđih odluka.

To se ne može reći za srpski slučaj. Reč je u najvećoj meri o sopstvenom izboru. Zapravo, u nizu odluka koje su sve vodile zaostajanju i konačno nezavidnom stanju u kojem se zemlja nalazi.

Najpre je bio resantiman. Pre svega osamdesetih godina prošlog veka. Kako bi bilo, govorilo se, da promenimo izbor navodno učinjen 1915, pa da izaberemo veliku Srbiju, a ne Jugoslaviju. To je gotovo definicija nazadnjaštva. Za to je navodno bio potreban odlučan i posvećen vođa.

Potom je bila inercija. Kao suprotnost privatizaciji i demokratiji biralo se održavanje postojećeg stanja stvari, pa su sve promene izgledale kao nametnute. I zapravo će to biti karakteristično za čitav kasniji period, sve do danas. Ne kažem da nije bilo zarade, ne samo u novcu nego i u vlasti, u održavanju društvene svojine i samoupravljanja, a i da se nije tražio zaklon od odgovornosti podrškom tadašnjem vođi na vlasti, ali inercija nije jedini način da se to postigne.

Potom je došla neodlučnost uz nazadnjačku odlučnost. Tako su propali izgledi da se posle kraja rata u Bosni reformiše zemlja i da se otvore pregovori o Kosovu. To je, međutim, podrazumevalo da se rizikuje i da se s promenama otvori i mogućnost da se izmeni i vlast. I da se izgube poslovi koji su iznikli u vreme rata i kojima red i kakva-takva uređenost države nije išla u korist. To je tako ostalo do danas, što samo govori o dugovečnosti tih interesa.

Onda je došla neodlučnost posle 2000. Valja podsetiti da je zemlja bila toliko privredno i društveno upropašćena da su izazovi svakako bilo veliki. Ali, opet, nekog bolje puta nije bilo. Uz to tu je bila i međunarodna podrška koje više neće biti, što je moralo biti jasno. Preovladala je neodlučnost. Najpre su se vođe gotovo odmah posle preuzimanja vlasti sukobile, a potom se odustalo od rešavanja najvažnijih problema s kojima se zemlja suočavala. Da bi se sve završilo ubistvom. A onda su drugi donosili odluke od ustavnog značaja za zemlju. Jedina korist od toga je tipično nazadnjačka – krivica je prebačena na druge.

Onda je došao nedostatak strateške politike u privredi. Nije naravno moglo da se predvidi da će 2008. izbiti finansijska kriza, ali je mogao da se sračuna rizik sve većeg spoljnotrgovinskog deficita koji je uglavnom išao na potrošnju. U nekom času je moralo doći do uravnoteženja, a to je moralo politički da košta. Gde je onda bilo važno da postoji politička alternativa koja ne bi bila nazadnjačka. Za to je opet bilo potrebno rešiti ključne probleme s kojima se zemlja suočavala. Zapravo, koji su opterećivali politiku od časa kada se počelo razmišljati o stvaranju velike Srbije.

Onda je nedostajalo znanje i spremnost da se u finansijskoj krizi sprovedu reforme koje su mogle da promene tok i privrede i politike. Opet je preovladalo očuvanje stanja takvog kakvo jeste, gde je opet do promena moglo da dođe, i došlo je, odlukama drugih. Koji su, naravno, donosili odluke u skladu sa sopstvenim interesima. Tako je, i ne prvi put, proćerdana i dobra volja i finansijska podrška. Razočaranje je bilo sasvim u skladu s početnim oduševljenjem.

Pa je došla opozicija, koja je naravno upravo ona koja je upropastila zemlju devedesetih godina prošlog veka. Okolnosti su promenjene, ali ne i shvatanja i interesi i, konačno, ciljevi. Prednost u odnosu na devedesete godine prošlog veka jeste ta što su drugi doneli odluke koje srpske vlasti i javnost nisu same mogle da donesu. Ali se ciljevi nisu promenili. Tako da se ta prednost postepeno gubi. I kod kuće i u susedstvu.

Sada se ide unazad, ali ne baš na početak prošlog veka već na njegov kraj. Ponovo se stvara stanje u kojem će drugi morati da donose odluke koje bi trebalo da donesu građani i vlasti u Srbiji. Iz nekog razloga računa se da će ovoga puta biti drukčije.

U čitavom tom periodu ponovljenih pokušaja povratka u prošlost, sve ono što čini jednu zemlju je pogoršano jer se svaki put veoma brzo potroši ono što se ostvari u kratkim periodima povoljnog razvoja. I demografska i kvalifikaciona struktura zemlje, i dobra volja građana, privrednika i pogotovo vlasti. Uz to nije jasno kako i odakle bi došlo do obnove.

Osnovno što karakteriše političku sposobnost zemlje jeste sposobnost da rešava ključne probleme s kojima se suočava. Srpski je slučaj zemlje čije probleme rešavaju drugi. I zapravo je najuticajnije mišljenje u javnosti da je potrebno sačekati da se okolnosti promene, tako da drugi obezbede ostvarenje srpskih ciljeva iz nekog od prošlih vekova.

Novi magazin, 05.12.2021.

Peščanik.net, 07.12.2021.