Prvi posao za premijera je snimak stanja i strateška odluka na šta ide. Pošto su protekle tri godine sa stavnovišta reformi “propuštena prilika”, zemlja je na listama investitora ostala oko 150. mesta, ključna strateška odluka bi bila sprovođenje ekonomske reforme koje bi zemlju za dve godine dovele bar oko 30. mesta.

Odatle slede reforma privrede i državne uprave. Najvažniji posao je poboljšanje poslovnog okruženja, pre svega radi osnivanja novih firmi, a i radi boljih uslova za rad postojećih – smanjivanje broja papira za osnivanje novih firmi na dva, skraćivanje vremena na jedan sat a troškova na najviše par stotina evra, snižavanje poreza, ubrzanje razrešavanja sudskih postupaka (plus arbitražna veća i privatni sudovi), pojednostavljivanje transfera dobiti, uvođenje evra kao konkurenta dinaru, snižavanje nivoa korupcije i mere za integraciju sive ekonomije. Uz pomenuto bi išli liberalizacija finansijskih tržišta, uz mogućnost osnivanja privatnih berzi.

Osnovna ideja ovih poteza je stimulisanje ulaganja, kako bi se znatno povećao broj novih firmi što jedino može da smanji ogromnu nezaposlenost, poveća dohodak i izvoz, omogući servisiranje duga i obezbedi budućnost naciji.

Uporedo sa ovim glavnim poslom bi se obavljalo nekoliko drugih. Denacionalizacija bi najpre išla na povraćaj poljoprivrednog zemljišta, potom građevinskog, a zatim i povraćaj stanova i firmi. Drugo, reforma državne uprave, koja bi počela od smanjenja broja ministara (desetak, koji bi pokrivali više resora), stvaranje male, efikasne i elektronske vlade. Sav višak državnih službenika bi bio otpušten i plaćen narednih godinu ipo. Treće, ubrazan nastavak privatizacije, uklj. javna i javna komunalna preduzeća, kako bi je kupcima osigurala sloboda izbora uz niže cene. Masovnija likvidacija bankrotiranih firmi bi se obavljala tek kada nove firme zaposle par stotina hiljada ljudi, kako bi se izbegla kumulacija nezaposlenih čiji protesti mogu da zaustave reforme. Četvrto, trošak reforme bi se finansirao iz prodaje firmi, koncesija i racionalizacije firmi. EPS trenutno ima četiri puta više zaposlenih nego što bi mogao da ima konkurenciju. Peto, ustav se ne maže na hleb, ali bez njegovog uporednog donošenja nema mogućnosti za nova likvidna rešenja.

Sada je vreme da se čitalac probudi iz bajke. Nema stranke koja bi podržala ovaj program, to ne bi podržali ni koalicioni partneri, birači bi bili protiv, jer svi oni misle da Srbija treba da ostane u socijalizmu. Beda je predvidiva posledica socijalizma, a na to smo već navikli. U kapitalizam ćemo možda posle dijete.

 
Blic, 01.02.2004.

Peščanik.net, 01.02.2004.

Leave a Reply