Istina o Obami se teško podnosi. Tako je bilo u vreme američke predsedničke kampanje, tako je i danas kada se vidi da se ne ispunjavaju neka od ključnih Obaminih obećanja. Kao što je prošli put branio Obamin „lik i delo“, tako Vojislav Pejović to čini i danas. Tada je bilo lakše braniti Obamu, jer nismo mogli da proverimo stepen ostvarenosti bar nekih izbornih obećanja. Tada je moglo da se govori samo kuda će Obamina ekonomska filozofija odvesti, jer izbor određene politike ima predvidive rezultate. Danas stižu egzaktni podaci o Obaminim promašajima i ja sam naveo jedan od centralnih. Da je u februaru 2009. pri usvajanju „stimulus plana“ obećao da će stopa nezaposlenosti u SAD opadati i da će u avgustu 2009. pasti na 8%. Suprotno Obaminom obećanju, stopa nezaposlenosti je posle usvajanja „stimulus plana“ rasla i avgusta 2009. dostigla 9,7% – najviše u poslednjih 26. godina. Usput sam ukazao da je takav razvoj stvari prirodna posledica Obamine ekonomske politike, da drugačije i nije moglo biti. Ako država ide u enormni deficit, preduzetnici ulažu manje, jer raste rizik od viših poreza i inflacije. Mada, i inflacija je samo jedan od poreza.

Pejović odgovara da je „tačno da to obećanje nije ispunjeno“, ali da su i tada neki pro-Obamini ekonomisti upozoravali da je obećanje nerealno. Bitno je da Obamino obećanje nije bilo tačno, on ga nikada nije korigovao. A to što su njegovi ekonomisti rekli je takođe pogrešno, jer sa njegovom politikom koja destimuliše ulaganja i biznis, stopa nezaposlenosti mora da raste ili stagnira na visokom nivou, a ne da pada.

Vojislav Pejović u novom članku pokreće niz pitanja. Nema prostora da se na to osvrnem, nego ću samo par reči reći o onome što mi izgleda zanimljivo.

Pejović pita šta bi se desilo da Obamina administracija nije intervenisala, implicirajući da su intervencije poboljšale ekonomsku situaciju. Nikada to ne bih rekao. Da nije bilo državnih intervencija, propali bi Krajsler i GM, a njihovo tržište (i deo zaposlenih) bi preuzeli Tojota, BMV, Ford… Propao bi AIG, a njegovo tržište i zaposlene bi preuzeli konkurenti. I tako redom. Kriza bi bila oštra i verovatno kratka, ovako će biti možda plića ali vrlo duga. Za razliku od Pejovića, ne vidim da smo na pragu izlaska iz krize. Zaustavljanje pada u nekim zemljama (Nemačka, Francuska, Japan) posledica je veštačkog podsticanja tražnje državnim intervencijma, a ti efekti se pre ili kasnije iscrpu. Tako, pošto stalne intervencije na tom ili približnom nivou nisu moguće, za nekoliko meseci će se vratiti loši ekonomski trendovi.

Na moju primedbu da je većina ključnih ekonomista našeg vremena izrazila skepsu u Obaminu ekonomsku filozofiju, Pejović nudi listu onih koji podržavaju Obamu. Na njoj ima i nobelovaca za ekonomiju. Uz ovaj prilog šaljem listu i kratko pismo onih koji kritikuju Obaminu ekonomsku filozofiju i koji sažeto kažu zašto njegov plan ne može da uspe. Ali, puko navođenje imena ne može da reši stvar.

Kada je Hajek dobio Nobelovu nagradu 1974, podelio ju je sa Gunarom Mirdalom. Mirdal je prvo govorio da neće primiti nagradu, jer je Hajek reakcionar. Ipak ju je primio. Dakle, nobelovci su i jedan i drugi. Ali, danas Mirdala niko ne citira, prosto nije prošao test vremena, dok Hajek spada u najcitiranije ekonomiste u istoriji ekonomske misli. Usled toga, različitu težinu bi imale tvrdnje jednog i drugog (da su živi).

Ni danas nobelovci ili ekonomisti sa jednakim publicitetom nisu jednako dobri. Recimo, kada je Štiglic dobio Nobelovu nagradu uzeo sam i pročitao približno 1000 strana njegovih radova, da vidim da li sam napravio grešku namerno preskačući njegove radove (pošto mi se dva-tri koja sam prethodno čitao nisu dopali). Uzalud, iz njegovih članaka nisam naučio ništa što već nisam sa svojom skromnom pameću znao. Pri tome ne želim da kažem da nikada ništa nisam naučio iz radova autora left-wing orijentacije. Ima takvih koje cenim kao profesionalne pisce, kao što su Semjuelson ili Amartja Sen.

Nikada nisam cenio pisce koji se okreću kako vetar duva. U vreme Bušove administracije Krugman je pisao da je tadašnji budžetski deficit od oko 2,5% razoran za privredu SAD, a sada kaže da deficit od 12% nije strašan. To se zove „laku noć standardi“. Deficit od 12% je svojstven banana republikama ili ekonomski jako lošim administracijama izvan „banana kruga“. I tu ništa ne može da promeni izjava bilo koga. Usput, i Krugman je nobelovac. Ili Kristina Remer, čiji su zaključci iz ranijih akademskih radova tačno suprotni onome što sada radi. Legitimno je da neko „proda veru za večeru“, ali je legitimno i da mi ostali o tome imamo mišljenje. Ugled se stiče čitavog života, a može da se izgubi samo jednom velikom glupošću.

Na kraju, politički lajtmotiv. Pejović kaže da Obama nije poseban po tome što se reklamirao kao spasilac, da to rade i drugi. Ne mogu da se setim da su se tako ponašali Megi Tačer, Bler, Kol, Šreder, Berluskoni… Svi su se oni reklamirali kao ljudi koji imaju bolje rešenje od rivala, a ne kao mesije. Obično to rade političari poput Kastra, Uga Čaveza ili  Gadafija. Obama je sebe predstavljao upravo kao Mesiju. Pre neki dan sam dobio članak jednog od poznatijih američkih novinara, Čarlsa Krauhamera, koji efektno pokazuje kako je Obama za samo nekoliko meseci prešao put od Mesije do običnog političara-smrtnika.

Bilo kako bilo, većina u SAD je svojevremeno poverovala u Obamin mesijanizam, ali kao što rekoh, popularnost mu je pala sa 60% u januaru na 43% u avgustu ove godine. Pejović je još u ovih 43%, ali možda i on jednog dana napusti brod koji je osuđen na neuspeh.

 
Peščanik.net, 08.09.2009.

Srodni link: