Kada sam u vreme američkih predsedničkih izbora pisao da je Obamin ekonomski program propast za Ameriku, bilo je nekoliko pisanih reakcija nezadovoljnih i to je valjda bila prva polemika na Peščaniku. Jedan od nezadovoljnih mojim pisanjem je bio i Vojislav Pejović, pisac iz Čikaga.
Tada sam između ostalog napisao: „Obamina ekonomska filozofija se oslanja na ’tešku ruku države’ a ne na tržišne sile, na regulaciju a ne deregulaciju, na kontrolu a ne liberalizaciju, na socijalnu demagogiju i populizam, a ne politiku ’čistih računa’. To vodi pogoršanju prilike za ulaganja, pogoršanju poslovnog okruženja i klime, manjem broju radnih mesta i generalno nižem ekonomskom rastu. A i nižem rastu standarda“. Sve je to bilo u suprotnosti sa Obaminim obećanjima, a i sa očekivanjima mnogih birača.
Obama se u kampanji i posle izbora predstavljao kao spas i nada za SAD. Ništa nije pomoglo što je ogromna većina ekonomista od ugleda govorila da je njegov ekonomski program u stvari rizik za Ameriku, jer hoće da je pretvori u „državu blagostanja“ po evropskom modelu, što će ubiti preduzetništvo i biznis, povećati poreze i moć države i smanjiti podsticaje za rad. Većina je poverovala Obami, a ne dobrim ekonomistima.
U međuvremenu su počeli da pristižu rezultati Obamine politike, pa možemo da proverimo kako izgleda realizacija njegovih obećanja koja su bila oročena. Nećemo gledati ona manja, već glavnu stvar. Kada je februara 2009. usvojen tzv. stimulus plan od 787 milijardi dolara za državnu pomoć privredi, Obama je obećao da će plan doneti 4,1 milion radnih mesta do kraja 2010, a da će nezaposlenost do avgusta 2009. pasti na 8%. Upravo je U.S. Bureau of Labor Statistics objavio 4. septembra da je „…zaposlenost nastavila da opada u avgustu, a stopa nezaposlenosti je porasla na 9,7%“. Dakle ne samo da nezaposlenost ne opada, nego raste i najviša je zabeležena u SAD u poslednjih 26 godina. Sve uprkos „Obami spasiocu“ i njegovom ogromnom „stimulus planu“.
Još je gore što Administracija to pokušava da prikrije i da nastavi sa obmanjivanjem javnosti. U govoru na Brookings Institute Džo Bajden, američki podpredsednik kaže, da je Obamin paket spasao ili stvorio 500.000 do 700.000 radnih mesta. I to je netačno. Od kada je usvojen Obamin paket u februaru do juna 2009. tzv. stopa generisanja novih radnih mesta je pala sa 3,2% na 2,9%. Dakle, ne može biti da je nastalo ili sačuvano više radnih mesta.
Ovaj razvoj stvari je iznenađenje samo za naivne. Kada država podiže svoju potrošnju, to ne stimuliše privatne firme na ulaganja. Sasvim obrnuto, to ih destimuliše da ulažu, a kada manje ulaže, manje je radnih mesta, što i zvanična statistika pokazuje. Zašto je tako?
Pa, iz vrlo jednostavnog razloga. Ako državna potrošnja raste, rastu i rizici od povećanja poreza i inflacija u budućnosti. I viši porezi i viša inflacija su za biznis destimulativni. I zato preduzetnici ne planiraju nova ulaganja i ne zapošljavaju nove ljude, nego smanjuju ulaganja i otpuštaju deo zaposlenih.
Ne bi iznenadilo da poraz Obaminog programa na ključnoj tački podstakne njegov tim da aktiviraju nove inicijative – predlog „reforme“ zdravstvenog osiguranja je već u toku. I ko zna šta još. Obama i njegovi momci i nisu tu da bi nešto rešili ili poboljšali, nego da bi pojačali kontrolu privrede i društva od strane države. To je njihova osnovna ideja, a Ram Emanuel, šef stafa Bele kuće je bio neoprezan da to i kaže: „Ne sme se desiti da se ozbiljna kriza upropasti. A ova kriza nam omogućava da učinimo stvari koje nismo mogli ranije“. Ljudi od vlasti očekuju rešenja, a vlast to očekivanje koristi da poveća kontrolu svih sektora života i rada. Ljudi naravno greše što išta očekuju od vlasti, ali takva je priroda jednog dela ljudi.
Da li je onda ovo igra bez granica? Svakako ne. U januaru je Obamu podržavalo 60% birača, a koliko čujemo ovih dana podrška je pala na 43%. I deo naivnih je shvatio.
Peščanik.net, 06.09.2009.
Srodni link:
