Fotografije čitateljki, Slavica Miletić, Bookmark

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić, Bookmark

Faul u šesnaestercu

Kako godine vladavine Aleksandra Vučića prolaze u aferama koje se proizvode iz dana u dan, dok se konkretni problemi ne rešavaju ili se vešto zamenjuju paravan temama kao što je samarićanski odnos premijera prema migrantima, uporedo traje i sprovođenje kulturne politike koja je ove godine dobila svoje čvrste konture. Odnos prema kulturnim institucijama i manifestacijama ključan je za razumevanje transformacija koje su se dogodile u proteklom periodu. Radi se o politici koju su u sferi kulture sprovodili glavni eksponenti naprednjačke Vlade, pre svega ministar kulture Ivan Tasovac, kao i gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević. Tasovčevo rešavanje rekonstrukcije muzeja postavljanjem digitalnih satova koji mere fantomsko vreme do otvaranja tih institucija, Vukosavljevićevo gušenje Oktobarskog salona, te totalna devastacija Kulturnog centra Beograda, uslovili su promene na kulturnoj sceni koje danas izazivaju sporadične kritičke glasove u javnosti. No ova Vlada ne haje na to, već istrajno „gradi“ ili obećava gradnju u budućnosti, kao što je nedavno prilikom susreta sa Zubinom Mehtom, premijer obećao da će „napraviti jednu od najboljih koncertnih dvorana u regionu koja će imati 1500 mesta sa najboljim zvukom“. Razume se, ukoliko ne bude najveća i najbolja u regionu, pre svega u odnosu na one u Hrvatskoj, nema ni razloga najavljivati takve projekte. Oni pre svega funkcionišu kao marketinški augmentativi, realizacija uostalom nije ni bitna. Jedna važna kulturna manifestacija, osnovana 1956. u Zagrebu a potom preneta u Beograd, kojom su se sve vlasti oduvek hvalile a prestonica se njima ponosila, svakako je i Međunarodni beogradski sajam knjiga, koji je takođe „najveći u regionu“. Bilo je logično da se na ovoj manifestaciji interveniše u pravcu hipertrofije svih parametara, što je naprednjački Odbor Sajma knjiga i učinio. Intervencije koje je sproveo Odbor kojim predsedava dr Zoran Avramović, međutim, nisu samo učinak naprednjačke pameti, već se radi o sve uočljivijoj afirmaciji poslovnog koncepta čiji trag upućuje na jednu adresu.

Ovih dana se u medijima mogu čuti nežni vapaji Udruženja profesionanih izdavača Srbije (UPIS), koji pokušavaju da „nezainteresovanoj“ javnosti objasne kako se nešto dogodilo sa voljenim Sajmom knjiga, ali kao da ni sami ne znaju šta. Zapravo, predstavnici UPIS-a su na dobrom putu da im se dogodi isto što i srpskoj opoziciji, koja je ostala bez integriteta, odgovornosti i ideja, na kraju krajeva i bez finansija, koje su se sa evropeizacijom radikala, preusmerile ka drugim kanalima. Na kraju su svi ostali zavisni od proevropske vlasti, koja odlučuje kako o preraspodeli sredstava tako i o pravilima igre u areni. S druge strane, arena sajamske Hale 1 možda najbolje pokazuje odnos snaga na političkoj sceni. Ne žale se bez razloga predstavnici UPIS-a da se u međuvremenu dogodilo nešto što je znatno ugrozilo njihov opstanak, naročito onaj na Sajmu knjiga, koji je većina domaćih izdavača oduvek videla pre svega kao komercijalnu manifestaciju, a potom kao kulturnu. Naravno, komercijalne osobine Sajma knjiga nisu nužno negativne, ali sajamski odbori su nakon 2000. godine, otkad je Grad Beograd preuzeo upravljanje Sajmom knjiga, nastojali da izbalansiraju komercijalni i kulturni aspekt manifestacije, stavljajući uvek kulturu ispred ekonomije. U poslednje dve godine, međutim, došlo je do snažnog zaokreta nauštrb kulture, što su predstavnici UPIS-a osetili „na svojoj koži“. Radi se o novom pravilniku za dodelu sajamskog prostora izdavačima. Naime, Odbor dr Avramovića je uneo klauzulu po kojoj su izdavači dužni da komisiji za raspodelu štandova dostavljaju i završni račun izdavačke kuće za prethodnu godinu, te podatke o broju zaposlenih i godini osnivanja izdavača, čime bi se potvrdila tradicija i pokazalo poštovanje pravila Beogradskog sajma knjiga. Odgovarajući na premedbe UPIS-a, ovaj momenat je dr Maja Radonić, novi PR Sajma knjiga, inače ekspertkinja sa Megatrenda, nazvala „kriterijumom tržišne prepoznatljivosti na osnovu kojeg se izlagački prostor dodeljuje već više od pet godina“.

Budući da sam i sâm učestvovao u radu prethodnog Odbora Sajma knjiga, moram da kažem da se niko nikada nije bavio pitanjima poslovanja izdavačkih kuća; jedino važno bilo je to da li je izdavač izmirio svoje dugove prema Sajmu u prihvatljivom roku. Ključ za dodelu sajamskog prostora u to vreme zasnivao se na kvalitetu produkcije, tj. nisu bili rangirani isto izdavači koji su objavljivali Vanju Bulića, Jelenu Bačić-Alimpić i Dejana Lučića sa onima koji objavljuju Žila Deleza, Petera Sloterdijka i Đordana Bruna; takođe se razlikovalo kotiranje onih koji objavljuju Sanju Domazet, D. J. Danilova i Milorada Pavića od onih koji se opredeljuju za recimo Jasminku Petrović, Zekeriju Tamira ili Janisa Varufakisa. Tu nikakva tržišna prepoznatljivost nije mogla pomoći, pa čak ni pretnje i pritisci koje su određene grupe vršile preko jednog dela javnosti, odnosno preko nekih novinara koji su oduvek kulturu videli kao spoj kiča i države. Kada je reč o pritiscima, oni su pre svega dolazili iz Udruženja izdavača i knjižara Srbije (UIKS) na čijem čelu se od osnivanja nalazi onaj čije ime se sada ne izgovara. Reč je o vlasniku izdavačke kuće Laguna, koji je vršio permanentnu opstrukciju Sajma knjiga, ucenjujući preko članova UIKS-a ne bi li se jedan njegov čovek nametnuo kao novi član Odbora. To se nije dogodilo sve do dolaska Aleksandra Vučića na vlast. Nakon toga, Vuk Vukićević, generalni sekretar UIKS-a, postao je član Odbora Sajma knjiga, čime je prednost data jednoj skupini izdavača u odnosu na drugu, dok se o malim, često izvrsno profilisanim izdavačkim kućama, koje su ostale izvan pomenutih udruženja, niko više nije brinuo. Na pitanje šta se događa sa takvim izdavačima, odgovor vlasnika Lagune, a sada i nezvaničnog vlasnika Sajma knjiga, bio je da svako ko želi da igra fudbal mora biti u Fudbalskom savezu. U prevodu, neka se učlane u UIKS, pa će sa članskom karticom moći da učestvuju na Sajmu, kao što se jedino sa članskom kartom SNS može doći do zaposlenja ili gledati priredba polaganje kamena temeljca Beograda na vodi. Ovako regulisana kulturno-politička arena je sada na delu.

Šta da se radi u ovakvim uslovima? Sigurno ne treba plakati, a naročito ne treba obmanjivati javnost besmislenim govorima o tome kako Sajam knjiga ne zna za brojke. Naprotiv, Sajam knjiga je oduvek živeo na brojkama, ali te brojke su donedavno bile ravnomernije raspodeljene, kako u poslovnom prostoru, tako i u zaradi, a naravno i u zastupljenosti novih knjiga izdavača u kulturnim programima Sajma. Nova pravila, koja je nametnuo UIKS, došla su kao cunami koji je počeo da pustoši ne samo arenu u Hali 1, već i ostale izložbene prostore, uz pretnju da se od ove jeseni prelije i na poslovanje svih onih izdavača koji imaju pogrešnu člansku karticu, ili je pak uopšte ne poseduju. Odgovor na glupavi sajamski moto „Šta bi bilo da nije bilo?“ već je tu. I trebalo bi nešto učiniti. Jedini smisleni odgovor je jasna artikulacija kritike i istupanje iz takve „utakmice“, da se poslužimo retorikom vlasnika Lagune. Uvek se može organizovati alternativni sajam knjiga u Domu omladine ili nekom primerenijem prostoru. Neki mali izdavači su odavno počeli da pružaju otpor „najvećem čudu u regionu“ i od svojih malih jesenjih manifestacija već su napravili institucije. Postojanje velikog sajma nije ugrozilo njihovo poslovanje. Naravno, neće ih biti u areni, ali kada nestane briga o javnom dobru i kada arenom počnu da mašu gladijatori, onda je bolje promeniti taktiku i prestati sa kalkulisanjem. Iz iskustva znam da je najgori udarac kada neki izdavač otkaže svoj nastup a sajamski štand, makar i najmanji, ostane nepopunjen. Sadašnji kralj arene sigurno neće želeti to da plaća, pa će se i Beogradski sajam knjiga svesti na razumniju meru, a publika će uvek moći da napravi razliku između cirkusa i kulture.

Peščanik.net, 29.09.2015.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)