Vesna Rakić-Vodinelić, profesorica Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, posljednjih je mjeseci žestoka kritičarka rezultata velike reforme pravosuđa u Srbiji. Sama kaže u tekstu Novo sudstvo u najnovijoj Srbiji II da se buni jer je izgubila “sposobnost da uverava svoje studente da je pravna država moguća, danas i ovde”.

U razgovoru za “Vreme” navodi i konkretne slučajeve, svojevremeno drastično i dramatično najavljene u javnosti: suđenje tzv. stečajnoj mafiji, za koju ne znamo uopće u kojoj je fazi nakon nekoliko godina, kao i “aferu indeks”: godinu i pol dana nakon “naše”, otkrivena je i hrvatska “afera indeks”, u kojoj je već donesena presuda. “Ne mislim da je srpsko pravosuđe bolje od hrvatskog, oba pate od istih stvari, ali ne može da se ne uporedi: jedno suđenje još nije ni otpočelo, drugo je već okončano i to mogu da vidim samo kao nedostatak političke volje, a ne kao grešku sudija”, kaže ona, konstatirajući da su “pravno neokončane situacije nedopustive u pravnoj državi”.

Ovih je dana javno objavila kako je obaviještena da je stavljena na nekakvu crnu listu, s porukom da više “ne talasa” mulj oko reizbora sudija. “Talasanje” nastavlja ovim intervjuom.

Koje su, po vama, najdrastičnije pogreške u nedavnoj reformi pravosuđa?

Ključni razlog koji je, po mom mišljenju imao za posledicu brojne povrede zakona i Ustava, leži u tajnosti procedure. Prvi problem sa tajnošću je u poštovanju Ustava i zakona, jer Ustav traži javnost rada svih organa, osim kada to zahtevaju specijalne okolnosti. I Zakon o Visokom savetu sudstva (VSS) izričito propisuje da je rad tog tela javan. I pre no što je počeo postupak reizbora sudija, na mnogo mesta je stavljen zahtev da procedura bude javna i dostupna, pre svega stručnoj javnosti, čak i da se proba i s nekom vrstom odloženog TV prenosa, da se ne bi zadiralo u neka lična prava sudija. O tim brojnim predlozima niko se nije izjasnio, ni VSS, ni Ministarstvo pravde, ali svejedno, niko nije mogao ni zamisliti da će celokupni postupak – izuzev konačnog rezultata, objavljivanja liste izabranih sudija – biti proglašen službenom tajnom i to je za mene i dan-danas nepojamno. Procedura je bila neobično tajna i zato što su izostali podaci koji su potpuno neutralni: nije nikad objavljeno koliko je sudija tačno konkurisalo, čak niti onih koji su bili prvi put izabrani od parlamenta. Čak ni taj podatak nismo saznali, nismo saznali ni koliko prijava je bilo, jer je veliki broj sudija konkurisao na više mesta, a zadatak VSS-a je bio da proverava kandidate, a ne broj prijava. VSS nije te podatke dostavio čak niti parlamentu. Neshvatljivo je da to u tolikoj meri može da bude tajna.

Iz te tajnosti,upozoravate u svojim kritikama, proizašle su i mnoge druge povrede u proceduri reizbora sudaca.

Tu je reč o odlučivanju o pojedinačnim pravima kandidata za sudije i ti kriterijumi i merila sadrže jednu pravničku formulu, kratko ih svodim na tri – stručnost, dostojnost i osposobljenost, koji se pretpostavljaju samim time što je neko već bio izabran za sudiju. Budući da je reč o pretpostavci, ako je VSS mislio da ona nije ispunjena u konkretnom slučaju, morao je tu pretpostavku obarati, pravnički rečeno, izvesti dokaz o protivnom. U tom pogledu su nam bile poslate različite i međusobno konfrontirane poruke, pa je tako ministarka pravde Snežana Malović rekla, parafraziram: “Savetu su bili dostupni podaci tužilaštva koji su u sebi sadržavali podatke policije i BIA.” Onda smo čuli suprotnu poruku od predsednice VSS Nate Mesarović, koja je decidirano rekla da podaci BIA nisu korišćeni, kao i da ona nije tražila da se ti podaci prikupljaju, jer bi takav zahtev bio krivično delo. Na trećoj strani je Uredba o radu službi bezbednosti iz koje se vidi da tzv. bezbednosnoj proveri podležu nosioci najviših sudskih i tužilačkih funkcija, što podleže širem tumačenju, ali ne može da obuhvati sve nosioce pravosudnih funkcija, jer tako ne bi imala smisla. Čemu bi onda služila reč “najviši”? Kada ova dva iskaza i sadržinu Uredbe imate u vidu, u najmanju ruku dolazite u stanje konfuzije, jer ne znate koji je od tih iskaza tačan i ne znate da li su poštovana pravila te Uredbe. Tome treba dodati jednu pitijsku izjavu direktora BIA, iz koje se ništa pouzdano ne može zaključiti. Kad se podvuče crta, mi zaista ne znamo koji su to dokazi kojima se VSS služio kad je ocenio da je neko nedostojan. Kada koristite dokaz, onda je staro pravilo audiatur et altera pars – saslušati i drugu stranu, a sadržano je u svim našim procesnim zakonima, da onome protiv koga se koristi taj dokaz, date mogućnost da se o njemu izjasni. Ta mogućnost nije data ni onima koji su izabrani, niti onima koji nisu izabrani, i to je naredna povreda koja proističe iz tajnosti procedure.

Može li se naslutiti razlog za konkretan nečiji izbor ili neizbor iz zapisnika sa sjednica VSSa, koji su dostavljeni na zahtjev Društva sudija Srbije?

Imala sam prilike da neke od tih zapisnika pročitam, nakon što je poverenik za informacije od javnog značaja obavezao VSS da zapisnike dostavi Društvu sudija. Iz njih se može zaključiti da nema traga o debati koja bi trebalo da bude vođena o svakom pojedinačnom kandidatu. Umesto toga, ili postoje liste lica za koje se prosto kaže da ispunjavaju uslove za izbor sudija, ili se u zapisniku konstatuje da lista koje u zapisniku nema predstavlja sastavni deo tog zapisnika. Iz svega toga mogu da zaključim da, sudeći po onome što svedoče zapisnici, taj postupak nije vođen tako da se svestrano obavi debata o svakom kandidatu, da se za svakog procene uslovi stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti.

Dalja posledica tajnosti procesa je sumnja u nepristrasnost VSS-a. Naime, sada je već poznato da je sin predsednice VSS-a unapređen sa mesta sudije tada opštinskog u sada viši sud, kao i da je supruga jednog od članova izabrana u taj sud. Uzgred, sin predsednice VSS-a nedavno je imenovan za člana Komisije za izradu disciplinskog pravilnika. Svi procesni zakoni kod nas, od parničnog, krivičnog i drugih, sadrže pravilo o izuzeću: onaj ko je srodnik ili supružnik, mora se po sili zakona izuzeti od odlučivanja. Zato sam, i pre nego što sam videla spomenute zapisnike, javno postavila pitanje da li su se dva člana VSS-a izuzela od odlučivanja o njihovim srodnicima: nisam dobila odgovor, a isto pitanje je postavila i narodna poslanica Vesna Pešić u parlamentarnoj debati i dobila odgovor da izabrani sudije ispunjavaju uslove za izbor! U dostupnim zapisnicima mogla sam da vidim da se jedan od članova izuzeo kada je na dnevnom redu bio izbor njegove supruge, kao i još jedan kad je reč bila o izboru njegovog daljeg srodnika, a onda u tom istom zapisniku stoji da su svi izabrani jednoglasno. Zaključak prepuštam čitateljstvu.

VSS do danas nije obrazložio neizabranim sucima razloge za takvu odluku. Kako to tumačite?

Ne samo da se tajnost odnosi na neizabrane, ona se odrazila i na izostanak obrazloženja za sudije koji jesu izabrani! Ne samo zato da bi se izrično potvrdilo da oni ispunjavaju sve uslove, nego i zato što se radilo o konkurenciji, više se kandidata javilo nego što je traženo za sudijske funkcije i moralo se obrazložiti zašto je jednom kandidatu data prednost u odnosu na drugog. To je normalna procedura i u javnim preduzećima kad se biraju činovnici. Čitava debata koja se danas vodi između Društva sudija s jedne i Ministarstva pravde i VSS-a s druge strane svedena na neizabrane sudije, u čemu su razmenjivani niski argumenti, tačnije niski udarci, koji su kulminirali paušalnim iskazom da ima nekih sudija koji rade kao poslovna pratnja. Umesto toga, u fokus pažnje treba staviti šta smo mi dobili, da li je sudijski kadar bar po onom što se zna o njihovom dosadašnjem radu bolji od onoga kojeg smo imali. To je za mene centralno pitanje.

Imate li odgovor na njega?

Nažalost, ne mogu da tvrdim da su bolji. Evo zašto. Prvo, ima sudija koji su se služili vanpravnim kriterijumima prilikom suđenja, što se smatra velikim razlogom neverodostojnosti. Nabrajam samo neke: suđenja u postupcima izborne krađe, u kojima su sudovi presuđivali o verodostojnosti izborne procedure i rezultatima, umesto izbornih komisija, tamo gde rezultati nisu bili po volji vladajućih. Drugu grupu čine slučajevi sudskih postupaka protiv “Otporaša”, pri čemu se otvoreno uzimana u obzir njihova politička opredeljenost, pogotovo kad su bili lišavani slobode. Treću grupu čine postupci u kojima su očigledan interes imale pojedine političke stranke, na primer, spor protiv SRS-a zbog zakupa zgrade Magistrata. Tu su i sporovi u kojima je uzimana u obzir nacionalna pripadnost stranke, kao u slučaju “Barbalić” radi iseljenja iz stana. Nadalje, postoje sudije za koje su nadležna tela zaključila da su u sukobu interesa, kao u slučaju predsedavanja RIK-om od strane tadašnje predsednice Vrhovnog suda Srbije. Ne treba zaboraviti ni sporove koje su vodili pojedini tajkuni u trgovinskim sudovima. Ima, nažalost, slučajeva da su izabrani i oni sudije za koje je Veliko personalno veće tadašnjeg Vrhovnog suda Srbije utvrdilo da postoje razlozi za razrešenje. Sve to, a ova lista nije iscrpljena, mora da izazove sumnje da smo dobili bolji sudski kadar nego što smo ga imali. Mnogi su na to skretali pažnju, kao i na ostalo što je proizašlo iz tajnosti. Ne može se legitimno generisati jedna grana državne vlasti, sudska, iz nelegalne i nelegitimne procedure. To se nije nikad i nigde desilo. To je ono na šta je u javnoj debati trebalo usredsrediti pažnju svih aktera. Umesto toga, pažnja je usredsređena na neizabrane sudije i čitava debata je dobila prizvuk neke nerazumne i neopravdane borbe onih koji su izgubili za njihov prosti radno-pravni status, a nije na tome težište. Razumljivo je što se Društvo sudija stavlja na stranu onih koji su pod vrlo neobičnim, neustavnim i nezakonitim okolnostima izgubili sudijsku poziciju i što su preduzeli sve što mogu, ustavne žalbe, to je razumljivo. Ali, u centru pažnje treba biti: šta smo dobili i u kakvoj proceduri smo to dobili.

Nadležni kažu da nije riječ o reizboru, već općem izboru sudaca u Srbiji.Vi u svojim istupima govorite o reizboru.

VSS je raspisao konkurs na kome su mogli učestvovati samo oni koje je Narodna skupština već ranije izabrala za sudije. Takođe, u Ustavu stoji da prvi izbor novih sudija vrši Skupština, a posle tri godine o njihovom izboru na stalnu funkciju odlučuje VSS. Ako pođemo od ustavnih normi i samog konkursa VSS-a, treba pitati članove ovog suda da li je reč o izboru ili reizboru. Ja to vidim kao reizbor. Oni koji tvrde da je to opšti izbor vide to samo kao igru reči.

Neizabrani suci pokrenuli su postupke pred Ustavnim sudom Srbije. Možete li naslutiti ishod?

Odgovor treba dati Ustavni sud. Budući da je ogroman procenat ustavnih žalbi i žalbi tom sudu zasnovan na istim činjenicama i istom pravnom osnovu, verujem da ili će svi ti pravni lekovi biti odbijeni, ili bi svi morali biti usvojeni. Verujem da stoje ozbiljni razlozi da budu usvojeni, ali ne bih da prejudiciram odluku Ustavnog suda. Verujem da jedina ozbiljna nada u pravnu državu i nezavisno pravosuđe postoji ako svi možemo osvedočiti da je postupak pred Ustavnim sudom Srbije sproveden onako kako se to, inače, od svakog sudskog organa traži: pošteno, pravično, nepristrasno, javno i uz poštovanje načelaaudiatur et altera pars.

 
Vreme,11.03.2010.

Peščanik.net, 11.03.2010.

Leave a Reply