Kako se pominje deda Avram, možda nije besmisleno povodom toga razmotriti različite programe stabilizacije i razloge za njihov uspeh ili neuspeh.

Avramović je u izvesnom smislu ponovio program stabilizacije Anta Markovića. Kako bi stabilizovao cene, fiksirao je dinar za nemačku marku. Bio je u prednosti u odnosu na Markovića u tome što je, paradoksalno govoreći, zatekao hiperinflaciju na njenom kraju, a ne na početku kao 1989. godine. Tako da su efekti istovremeno bili sigurniji i spektakularniji. Cene koje su se menjale iz sekunde u sekundu su odjednom stale. Slično se dogodilo i u mnogim drugim zemljama, samo što se u njima nije čekalo da se gotovo pobije svetski rekord u hiperinflaciji pa da se nešto preduzme.

Kada je reč o drugim zemljama, one se dele na dve grupe. Jedne su stabilizovale cene fiksirajući kurs i potom su ostale privržene tom režimu. Praktično u isto vreme kada i Srbija, programe stabilizacije su sprovele i Hrvatska i Makedonija, a nešto kasnije i Albanija i Bugarska, a opet nešto kasnije Bosna i Hercegovina. Sve su ostale privržene fiksnom kursu od tada do danas, osim Albanije. Druge zemlje su posle početnog uspeha u smanjenju stope inflacije prešle na jednu ili drugu vrstu fleksibilnog kursa, zapravo na režim monetarne politike koji se naziva ciljanom inflacijom.

Između te dve grupe zemalja mogu se uočiti bar dve razlike. Jedna je u tome što su programe stabilizacije primenjivale u različitim inflatornim uslovima. Zemlje koje su kasnije sa fiksnog prešle na fleksibilni kurs često nisu prošle kroz iskustvo hiperinflacije ili veoma visoke stope inflacije. Druga razlika je u iskustvu krize kursa, kao što je bio krah fiksnog kursa u Češkoj sredinom devedesetih godina prošloga veka ili nešto kasnije dramatična kriza kursa i javnih finansija u Rusiji. Ovde se mogu dodati i zemlje koje su, iz različitih razloga, izgubile svako poverenje u sopstvene centralne banke, pa su ili unilateralno uvele evro, kao Crna Gora, ili su se obavezale na režim valutnog odbora, kao Bugarska ili Bosna i Hercegovina. U svakom slučaju, iskustvo hiperinflacije i nemogućnosti da se održi fiksni kurs su značajno uticale na izbor režima kursa. Zemlje koje nisu iskusile hiperinflaciju, ali su prošle kroz krizu kursa, uglavnom su izabrale režim ciljane inflacije ili naprosto fleksibilnog kursa. One druge koje su iskusile hiperinflaciju uglavnom su pokazale spremnost da vode računa o održivosti fiksnog kursa i posle početnog perioda stabilizacije cena. Tako je kurs kune prilično čvrsto vezan za evro sve od kraja 1993. godine, a kurs denara je čvrsto fiksiran od 1994. i samo je jednom, 1997, devalvirao. Bosna i Hercegovina i Bugarska su fiksirale kurs na jednu konvertibilnu marku odnosno lev za nemačku marku i to je tako ostalo do danas.

Srbija je nešto drugo. Od reforme Anta Markovića i kasnije Dragoslava Avramovića, iskustvo dveju hiperinflacija nije bilo dovoljno da se izgubi interes da se preko inflacije ostvaruju različiti politički ciljevi. Takođe, ne jedna kriza kursa, već nekoliko nisu bili dovoljni da se u javnosti a i u vladama i guvernerima centralne banke učvrsti uverenje da je potrebno druge ciljeve privredne politike podrediti stabilnosti kursa. Tako, ako se uporede stope inflacija ne samo u zemljama sa fiksnim kursem već i u onima koje su prešle na režim ciljane inflacije, vidi se da je rast cena stavljen pod kontrolu, dok se to nikako ne može reći kako za kurs dinara tako i za stopu inflacije u Srbiji.

Prisećanje na guvernera Avramovića je zanimljivo i po tome što je i način na koji je on smenjen svakako i karakterističan i specifičan. U većini drugih zemalja guverneri nisu dolazili i odlazili na način na koji je to bio slučaj sa deda Avramom. Mada se o punoj nezavisnosti centralnih banaka u balkanskim i mnogim drugim susednim zemljama ne može baš govoriti, ipak teško je naći primer gde je guverner na takav način oteran sa položaja kao što je bio slučaj sa Avramovićem. To je specifično za Srbiju. Istovremeno, to je i karakteristično za nju, kao što vidimo upravo ovih dana dok nova vlada smenjuje guvernera i dovodi novog. No, to je nesporno u skladu se odnosom prema centralnoj banci i njenom rukovodstvu u poslednjih dvadesetak godina.

Ako se to uzme u obzir, može se razumeti zašto su druge zemlje uspele da izvuku neke pouke iz visoke inflacije i iz kriza kursa, dok to u Srbiji nije slučaj. Ne menja se shvatanje da se inflacijom mogu postići politički ciljevi i ne odustaje se od manipulacija kursom. Tako da makroekonomske stabilnosti nema.

 
Novi magazin, 09.08.2012.

Peščanik.net, 09.08.2012.