Pazimo li se s Ahmadinedžadom, Kim Džong Ilom i Lukašenkom radi Kosova ili zbog nečeg drugog, dubljeg?

Petljavina oko prisustva ambasadora dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu i zatvoreniku opet je podsetila na istu vrstu gafova zvanične Srbije i na mali značaj koji za njenu diplomatiju ima reputacija stranih režima u oblasti ljudskih prava. Kao da je za odgovarajuće organe i ljude koji rade u njima mera u kojoj države poštuju prava građana nevažna. Predstavnici zemlje u međunarodnim organizacijama i oni koji u njeno ime istupaju na međunarodnim skupovima ispoljavaju izvesnu meru cinizma prema pitanjima ljudskih prava i klone se vrednosnih sudova ove vrste.

Kad god se nekome učini da se podrška borcima za ljudska prava ili žrtvama njihovog kršenja u inostranstvu možda kosi s „nacionalnim interesom“, makar i neznatnim, tema ljudskih prava se gubi jer se ona navodno nalazi u „duhovnoj“ sferi i ne može se kvantifikovati kao što se mere i broje stvarne, „materijalne“, ovozemaljske koristi koje se tobože stiču podrškom režimu s niskim ugledom u oblasti ljudskih prava.

Manimo utiske i potražimo najnovije primere. Na samitu Evropska unija – Zapadni Balkan, održanom 2003. u Solunu, odlučeno je da se zemlje našeg regiona koje se kandiduju za članstvo u EU što češće pridružuju deklaracijama i stavovima Unije iz oblasti zajedničke spoljne politike i politike bezbednosti. Ova politička obaveza i dalje važi za Srbiju. Njoj je u tom svojstvu od 2004. godine redovno nuđeno da se pridruži stotinama izjava EU koje su se ticale ljudskih prava. Ispočetka je postotak onih kojima se Srbija nije htela pridružiti bio srazmerno nizak, ali se od 2008. godine njena spremnost da podrži deklaracije koje se odnose na pitanja ljudskih prava upadljivo i naglo smanjuje. I površnim pregledom dolazi se do zanimljivih zaključaka.

Između ostalog, izvršni organi države Srbije, pretpostavlja se, u prvom redu njena vlada i ministarstvo inostranih poslova, nisu hteli da se pridruže osudi teških kršenja ljudskih prava u sudanskoj provinciji Darfur gde su masovna kršenja ljudskih prava šokirala ceo svet i dovela dotle da se protiv predsednika Sudana povede postupak pred Međunarodnim krivičnim sudom. Teška situacija u Darfuru još traje ali traje i ravnodušnost Srbije tako da su posle odbijanja prve inicijative, krajem marta 2008, bila bar još tri primera gde ona nije htela da se pridruži izrazima zabrinutosti drugih evropskih država.

Druga država koja je čest predmet kritika zbog nepoštovanja ljudskih prava je Belorusija, ali je Srbija bar dva puta odbijala da se pridruži osudama. Ne znam šta će biti sada kada je predsednik Lukašenko “dobio“ još jedne izbore i odmah pohapsio sve svoje protivkandidate.

Izgleda da su predstavnici Srbije naročito odlučni da štite reputaciju Islamske Republike Iran jer su odbili da podrže bar trinaest inicijativa. Pri tome su apeli upućeni iranskim vlastima umereni: ne traži se ukidanje smrtne kazne nego smanjenje surovosti njenog izvršenja nanošenjem užasnih muka, kakvo je kamenovanje.

U istom periodu Srbija neće da se pridruži pozivima za zaštitu ljudskih prava u Zimbabveu (4 puta), Mijanmaru (4 puta), Nigeru (3 puta), Siriji (3 puta), Sri Lanki (2 puta), Mauritaniji (2 puta), Jemenu (2 puta), Iraku (2 puta), Filipinima, Eritreji, Kamerunu, Fidžiju, NDR (severnoj) Koreji, Nigeriji, Tajlandu, Etiopiji, NR Kongu, pa čak ni da reaguje na izvršenje smrtnih kazni u dalekom Sv. Kitsu i Nevisu.

Prvo što mnogima pada na pamet jeste da je razlog za ovako štedru podršku vlastima koje tolerišu kršenje ljudskih prava traženje što šire široke podrške u međunarodnoj zajednici u kampanji za sprečavanje priznanja državnosti Kosova i Metohije. Ovo je, naravno, blizu pameti, ali: zašto zvanična Srbija s tolikom lakoćom odvraća oči od teških kršenja ljudskih prava, koja su postojala bar u nekim gore navedenim primerima, i nije li cena za eventualno nepriznavanje Kosova za Srbiju prevelika – u moralnom, pa i u praktičnom, smislu?

Moja je pretpostavka šira: nije naime reč samo o prolaznoj ofanzivi za nepriznavanje Kosova već o sistematskoj mentalnoj i ideološkoj smetnji, ideološkoj inhibiciji. Mislim da se ovakav stav zapravo lako prihvata zato što se u tradiciji jugoslovenske i srpske diplomatije, koja se proteže i na vreme postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, nikada nije dobro razumelo da je poštovanje ljudskih prava postalo bitan deo ugleda jedne države i da su ljudska prava univerzalna vrednost koju se niko ne usuđuje da osporava. Prestiž jedne države je, kao što se posle Drugog svetskog rata naučilo, deo njene moći i uticaja u međunarodnim odnosima, naročito onda kada su materijalni elementi te moći, njena ekonomija i oružana sila, smanjeni. Ovo pogotovu važi za male države, u koje sada definitivno spada i Srbija.

Prema pitanjima ljudskih prava stalno se ispoljavalo nekakvo „realističko“ nipodaštavanje. Ova tema ostala je „ženska“ priča, vrsta sentimentalnosti prikladna „slabijem polu“ i nevladinim organizacijama. U potvrdu toga ne treba ni praviti detaljne spiskove poteza koji su SFRJ, SRJ i Srbiju dovodili u neugodnu situaciju, ali je dovoljno podsetiti na upornu podršku koja se davala Kubi i raznim diktatorskim režimima u Africi, Aziji i Istočnoj Evropi. Ta podrška je nekada išla dotle da se cela koncepcija ljudskih prava pomerala od zaštite ljudske individue ka tzv. „pravima naroda,“ čiji nosioci nisu stvarno bili narodi nego vlastodršci koji prava i dobrobit svojih naroda najbolje tumače. Pristajalo se i na kulturni relativizam, prema kome su ljudska prava nešto što nameću pripadnici bele rase i hrišćani. Uvažavala se gvozdena „suverenost“ realnog socijalizma, gde je klasa, tj. partija i njeni predvodnici, preča od pojedinačne sudbine stanovnika a vlada najbolje zna šta je dobro za njene podanike.

U tom pogledu je u najnovije vreme ipak postignut izvestan napredak: nekada je katalog ljudskih prava ustavno i zakonski zaštićenih u samoj Jugoslaviji bio sasvim skroman, pa se nelagoda vlasti odnosila kako na unutrašnje tako i na spoljnopolitičke vidove ove teme. Danas se stav prema sopstvenim građanima promenio na bolje, ali je ostao paradoks koji se može čuti u izjavama zvaničnika: kad se brane zbog odsustva podrške borcima za ljudska prava i žrtvama njihovog kršenja u inostranstvu, oni – kao nedavno povodom bojkota u Oslu – uveravaju javnost da se prava građana same Srbije ne krše i da je vlada opredeljena za njihovu zaštitu.

Može se biti i blaži u kritici pa recimo priznati da bi ponekad podrška disidentima i žrtvama ozbiljno mogla dovesti do protivmera pogođenih vlada i ugroziti neke važne ekonomske interese. I zaista, nema države koja nije zaslužila prekor i nema vlade kojoj za vratom ne dahću moćni privrednici čije je shvatanje ljudskih prava cinično kao i u diktatora. Pa i onda se mora ispitati je li to uvek tako i da li su ustupci Srbije opravdani i s ovog nesentimentalnog realističkog stanovišta. Isplati li se, recimo, Srbiji podrška Narodnoj Demokratskoj Republici Koreji, tj. jedinom preostalom kompletnom staljinističkom režimu koji ima bizarnu formu komunističke nasledne monarhije, samo radi jednog glasa u Generalnoj skupštini UN, a da se pritom iritira javnost u Japanu koja se živo seća sudbine mnogih japanskih državljana koji su bili žrtve kršenja ljudskih prava od strane severnokorejskih vlasti. Od Japana je Srbija dobila ozbiljnu ekonomsku pomoć. Da ne pominjem odnos s DR („Južnom“) Korejom, ozbiljnim privrednim akterom.

Šta to, sem jednog glasa u Ujedinjenim nacijama, Srbiji za uzvrat može da pruži zimbabveanski diktator Robert Mugabe, koji je odavno prestao da bude ozbiljan političar i uticajan državnik u pokretu nestvrstanosti i koji je svoj narod doveo do prosjačkog štapa? Šta tek u očima građana država, prinuđenih da žive pod režimima koji gaze njihova prava, znači podrška Srbije i šta će se desiti s ugledom Srbije kad se ti režimi neminovno uruše?

Pokazalo se da se kupovanjem glasova u međunarodnim organizacijama ne može efikasno sprečiti međunarodno priznanje Kosova, za koje i nisu nadležne te organizacije nego svaka država ponaosob. Kao što se i ovog trenutka vidi, kršenje ljudskih prava na samom Kosovu će proces priznavanja usporiti, pa i zaustaviti ako se tamošnje vlasti ustežu da obave potpunu istragu. Autoritet onoga koji traži istragu mnogo je veći ako je tako postupao i u drugim slučajevima.

Nova država se ne upisuje u knjigu država kod nekog svetskog matičara već o tome postojeće države donose slobodnu odluku koja se – i kada je pozitivna i kada je negativna – ravna po njihovim interesima, predstavama i predrasudama. Mislim da su to znali i oni koji su se ovim poslom kod nas bavili. Stoga ostaje utisak da nije reč samo o Kosovu već je i dalje na delu stara, nasleđena, ukorenjena skepsa prema ideji ljudskih prava, kombinovana s antievropejstvom i antizapadnjaštvom, od kojih je odvika teška.

 
Peščanik.net, 31.12.2010.