Stari istinski pisac

Umro je Vladimir Vojnovič i sada mi se čini da sebi nikada neću oprostiti to što sam propustio priliku da se lično upoznam s njim. A bio mi je takoreći prvi sused. Stanovao je na bukvalno tri minuta hoda, samo četiri reda taraba od moje dače, u naselju u kojem smo više godina povremeno zajedno boravili. Bivalo je ne jednom da se tokom dnevnih šetnji blagim naklonom glave pozdravljamo i mimoilazimo. Mislio sam s prekorom, i ljut na sebe: „Opet nisam. Ali sledeći put ću mu neizostavno prići“. I nikada mu nisam prišao. Nisam stigao. Žao mi je. Mnogo puta mi se to događalo. Ali nije u tome stvar.

Umro je Vladimir Vojnovič. To je ogroman gubitak, šteta i bol, a reči slične ovima sada verovatno već svi govore.

Ostavio nas je još jedan stari istinski pisac. Zašto stari? I zašto istinski?

Stari, jer je na ovom svetu proživeo gotovo punih 86 godina, od kojih 67 u prošlom veku. Stari, jer je svojim očima video rat, pobedu, staljinizam, hruščovljevsko „otopljavanje“, brežnjevski zastoj, trku generalnih sekretara na posmrtnim lafetima, ubrzani raspad, perestrojku, konačan raspad SSSR-a, liberalnu revoluciju, zreli jeljcinizam, a potom i to što je sledilo za njim. Rođen je u sovjetskoj Srednjoj Aziji, živeo je u dubokoj sovjetskoj provinciji, služio vojsku u Poljskoj, izdao svoje književne prvence 1955, osvojio Moskvu u svojoj 28-oj (kao autor 14 minuta do starta, teksta popularne himne kosmonauta), glasno protestovao protiv svega što je uznemiravalo sav normalan svet (99% normalnih ljudi je to šapatom činilo kod svojih kuća, a on – naglas), bio je lišen prava sovjetskog građanina, živeo je u dugogodišnjoj emigraciji u Nemačkoj i SAD, vratio se u Rusiju i svim ovim sočno natopio svoj, po sadržaju raskošni književni opus.

Živo se sećam oglasa štampanog na zadnjoj korici jednog od poslednjih brojeva književnog časopisa Novi svet izdatog 1964. Bio je to spisak novih izdanja za 1965, između ostalih Vladimir Vojnovič: Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina, roman o sovjetskoj armijskoj svakodnevici. Da, pisalo je baš tako – roman o armijskoj svakodnevici. Pomislio sam: biće to nešto slično njegovom Hoću da budem pošten, ali ovoga puta uz korišćenje uvek paradoksima krcatog armijskog materijala. Pitao sam se kakvu li će nam to svakodnevicu svojim majstorski dosetljivim stilom Vojnovič ponuditi? Razume se, roman nije štampan. Čonkina sam kasnije pročitao u samizdatu. Kao i Kapu, Ivankijadu i Mokvu 2042. Tek sam Portret na osnovi mita držao u svojim rukama kao legalno štampano izdanje.

A istinski? Jutros sam na internetu video tri vrste komentara. Velika većina iskreno tuguje za Vojnovičem kao jedninstvenim piscem, izuzetnom pojavom na nebu ruske kulture, patrijarhom pronicljive satire i građanske čestitosti. Jezikom statistike rečeno, to bi bila većina, sredina i vrh Gausovog polucilindra. Ali na krajevima Gausove raspodele, čuju se i drugačiji glasovi. Jedni govore da je Vojnovič pisac i umetnik. Da, kao pisac dobar, a kao umetnik – otvoreno rečeno osrednji. Dobar, a u isto vreme prosečan. Profesionalac u upotrebi jezika i specijalista u oblasti paradoksa i humora. Ali je zato njegova besprekorna čestitost, politička odvažnost, ogroman lični šarm, odsustvo svake nadmenosti, otvorenost i sklonost ka samoironiji, sve to spojeno sa njegovim snažnim i poštovanja vrednim tekstovima stvorilo od njega ne samo velikog čoveka, već i velikog pisca. A drugi pak govore nešto sasvim drugo. Oni govore da je baš ta, ničim ukaljana građanska pozicija izražena u njegovim satiričnim knjigama, direktnim obraćanjima javnosti i pismenim protestima, bacila senku na njegov književni dar i da je to bio razlog što je Vojnovič kao pisac, umetnik i veliki majstor svog zanata na kraju ostao potcenjen.

I tu mi udarismo čelom u zid na kome je jednom prilikom neki vragolan (Sartr rekao bih) krupnim i masnim slovima napisao: „Zna li ko šta je to književnost?“

Ja ne znam. Niti hoću da znam. Ali se iz lekcija teorije sećam razgovora o književnom izrazu i sadržaju. O kako je prijatno pisati nešto po sadržaju zaista duboko, zanimljivo i uzbudljivo, ali u isto vreme i stilski izražajno, elegantno i ritmično, neobično i oštroumno, puno vrcavih i pronicljivih metafora, da čitalac kad zastane među pasusima šapatom progovara: „O kako je ovo pametno… Ali i očaravajuće lepo“. Malo je onih kojima je to do kraja uspelo, čak i među klasicima. Možda Gogolju i Prustu. Tekst pisce često ponese na jednu ili na drugu stranu, ili u lepotu reči („ma niočemu, ali je zato tako dobro napisano“) ili u ogoljenu stvarnost („da, onako, ali je zato tako životno, tako smelo“).

Mada u književnosti bivaju i drugi odnosi između izraza i sadržaja. Maksim Gorki u sećanjima iz svoje rane mladosti pominje kako je tokom čitanja Floberove pripovetke Prostodušno srce često podizao stranicu knjige prema svetlu misleći da je u hartiji skrivena nekakva tajna: pred očima mu je sve pročitano na nekakav magičan način oživljavalo.

Najbolji pisac je onaj koji se ne vidi, koji je kao autor teksta za čitaoca nevidljiv, a kao nosilac smisla neumoljivo prisutan. Kao Čehov, ili kao njemu nemio Dostojevski. I verujte mi na reč, nije mi namera da pevam korotni ditiramb Vojnoviču, da ga stavljam u isti red s pomenutim veličinama. Tim pre što tu zapravo nikakvog reda i nema. Ja prosto pokušavam da označim spisateljski tip, da istaknem one čija misao rađa reč, a ne obratno.

Sovjetskog Saveza već odavno nema, niti će ga više ikada biti, bez obzira na sav trud aktuelnih agilnih restauratora. Maksimum koji oni mogu da dostignu je skraćena verzija Moskve 2042. A Čonkin i Ivankijada će ostati. Kao što su nam zanavek ostali Švejk i Čovek bez osobina, preživevši i sahranivši Austrougarsku i svu njenu nadmenu glupost. Kao što su nam ostale priče Nađe Tefi i Averčenka, koje su uspešno preživele onaj posustali deo ruske istorije iz nekog razloga nazvan Srebrni vek.

I kada se jednoga dana u bilo kom kontekstu budu vodili razgovori o Vojnovičevim knjigama nikome neće pasti na pamet da dovede u pitanje to „kako je on to napisao“. Vojnovič je sve, od prve do poslednje reči napisao baš onako kako je o ovoj našoj Atlantidi i trebalo biti napisano; da pamtimo večno, smejući se i užasavajući se. Zato je Vojnovič ne samo stari, časni i beskrajno zabavan pisac. On je u isto vreme i zaista istinski pisac. Zbogom Vladimire Nikolajeviču.

Denis Dragunski, Meduza, 28.07.2018.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 31.07.2018.