Kada se kaže da bi država trebalo da štedi, na šta se i na koga se misli? I zašto se misli da bi to dovelo do valjanih privrednih rezultata?

Uzmimo primer Španije, čija država ulaže napore da štedi, što će reći da smanji javnu potrošnju. Koji je cilj toga i koji se rezultati očekuju? Cilj je da se država ne zadužuje više nego što može da finansira po prihvatljivim kamatnim stopama. Cilj smanjenja javne potrošnje jeste, znači, manji fiskalni deficit i, usled toga, manji javni dug. Jer, fiskalni deficit, dakle jednogodišnji manjak, jeste veličina za koju se povećava javni dug, znači nagomilane obaveze prema kreditorima (zanemarujem finansiranje deficita iz prihoda od prodaje imovine).

Koji je privredni efekat? Manja javna potrošnja, to znači manja prodaja privatnog sektora i smanjenje ulaganja i zaposlenosti. To, opet, znači smanjenje javnih prihoda, jer su smanjeni prihodi od poreza, što može da dovede do toga da fiskalni deficit zapravo i ne bude manji. A kako je smanjena proizvodnja i manji su poreski prihodi, sposobnost da se vrate javni dugovi je manja, usled čega se kamatne stope povećavaju.

Tako da povećana javna štednja može da dovede do povećanja problema sa fiskalnim deficitom i javnim dugom usled, između ostalog, i povećanih troškova finansiranja zbog viših kamatnih stopa.

Može, ali ne mora – ako se poveća izvoz. Ako se potrošnja kod kuće smanjuje, strano bi tržište trebalo da je nadoknadi. I zaista, ako se pogleda kretanje izvoza nekih zemalja koje su prinuđene da smanjuju javnu potrošnju, tamo gde se on povećava, a tu spada Španija, izgledi da politika štednje postigne uspeh se povećavaju. Slične su sada ocene o portugalskoj privredi, a takođe i o tradicionalno izvozno orijentisanoj irskoj privredi. U zemljama gde se štedi, a izvoz ne pokazuje značajnije poboljšanje, štednja će se na kraju pokazati kao neodrživa.

Pogledajmo kako stoje stvari u nekim balkanskim ili susednim zemljama koje su prinuđene da smanjuju javnu potrošnju. Slovenija je prošle godine izvezla robe, u evrima, otprilike koliko i 2008. godine, a ove bi godine izvoz trebalo da se poveća za nekoliko procenata. U Hrvatskoj je izvoz robe takođe na nivou 2008, dok je u Makedoniji i Bosni i Hercegovini povećan, mada u ovoj poslednjoj ne i ove godine. Ova su povećanja relativno mala, kada se uzme u obzir da je reč o periodu od 3-4 godine. I zapravo, kao i u slučaju Srbije, rast izvoza se u ovim zemljama usporava ove godine i izgledi za sledećih par godina nisu naročito optimistički.

Stvari stoje nešto bolje u Mađarskoj i posebno u Bugarskoj, jer je u obema ovim zemljama izvoz značajno povećan u odnosu na vreme pre početka krize. Reč je i inače o zemljama koje su privredni rast u velikoj meri zasnivale na izvozu. Uz to, za razliku od Slovenije, koja je takođe izvozno orijentisana zemlja, najveći deo izvoza iz ovih dveju zemalja potiče iz preduzeća u stranom vlasništvu. Može se raspravljati koliko je velika dodata vrednost, jer je verovatno dosta značajan udeo robe koja se samo sklapa od uvoznih komponenata, ali to svejedno obezbeđuje posao i zaradu. Uz to, i u ovim izvozno orijentisanim zemljama, uvoz se nije oporavio ili bar nije iznad pre kriznog nivoa.

Tako da postoji značajna razlika između zemalja sa značajnim izvoznim sektorom i njihovom sposobnošću da smanjuju javnu potrošnju, da štede, a da to nema toliko veliki negativan efekat na privredni rast kao u zemljama u kojima je izvoz mali i ne iskazuje značajne stope rasta.

Onoliki rast izvoza koliki se može zapaziti u zemljama kao što su Hrvatska, Srbija ili Makedonija posledica je u velikoj meri smanjenja domaće potrošnje i preorijentacije na strana tržišta. No, da bi taj rast izvoza bio ubrzan i trajan, potrebno je da rastu ulaganja u proizvodnju za izvoz. To je drugi efekat koji se očekuje od povećane štednje na javnoj potrošnji. Računa se da će usled toga biti smanjen i poreski teret, posebno teret poreza na dohotke i doprinose, dakle da će doći kako se to kaže do fiskalne devalvacije, kako bi se povećala isplativost ulaganja u proizvodnju za izvoz. Država štedi, a privatni sektor ulaže i prodaje robu u inostranstvu, budući da je domaća tražnja smanjena. To je čini se ono što se događa u zemljama kao što su Španija, Portugal ili Irska. To se, međutim, ne događa u Sloveniji i Hrvatskoj, bar ne u potrebnoj meri, jer je privatni sektor opterećen dugovima i jednim delom nesolventan. Tako da nema novaca za ulaganje. A konkurentnost nije dovoljno povećana da bi ulagali stranci.

U Srbiji je situacija drukčija, bar kada je reč o konkurentnosti, jer je dinar devalvirao. Međutim, domaći privatni sektor je nesolventan, a stranih ulaganja nema usled značajne privredne i političke neizvesnosti. U tim okolnostima, država koja ne može da se zadužuje, mora da štedi, a to ne može a da ne dovede do produbljivanja recesije. Što je manje-više stanje stvari i u susednim zemljama.

 
Novi magazin, septembar, 2012.

Peščanik.net, 14.09.2012.