Zašto se štedi u stranom novcu, uglavnom u evrima? Zato što se uvek štedelo u stranom novcu, objašnjava se. To je neubedljivo.

Iskustvo pa i navika sigurno nisu nevažni, ali očekivanja imaju mnogo veću težinu kada se štedi jer je to buduća potrošnja, pa je važno koliko će današnja štednja vredeti sutra, a ne koliko je vredela juče. Uz to, bar kada je reč o monetarnoj politici, nema mnogo smisla pozivati se na prošlost jer se ona ne može izmeniti, pa ako centralna banka zaista veruje da se štedi u evrima zato što se uvek štedelo u stranom novcu, tada bi ona, centralna banka, bila nemoćna da osnaži poverenje u domaći novac, pa nema osnova očekivanjima da će to biti njena politika.

Na osnovu čega je lako zaključiti zašto se štedi u stranom novcu: zato što nedostaje poverenje u centralnu banku. U tome Srbija nije izuzetak. Neke centralne banke to razumeju, pa se odlučuju za fiksni kurs, što je isto, ako se sprovodi disciplinovano, kao da se odgovornost za monetarnu politiku prenese na neku stranu centralnu banku. Druge se zemlje odlučuju za ciljanu inflaciju, čime stavljaju na znanje da nameravaju da povrate ili steknu poverenje u sopstvenu centralnu banku.

No, da bi se poverenje zaista povratilo, potrebno je da se ciljevi ostvaruju, a to znači da se inflacija stavi pod kontrolu. Opet, centralne banke koje veruju da ne mogu da povrate poverenje, obezbeđuju nisku stopu inflacije fiksnim kursem, ako su, naravno, za to sposobne. Uzmimo, međutim, da centralna banka, kako se čuje iz Narodne banke Srbije, vodi računa i o privrednom rastu i o stabilnosti dinara to neće povećati poverenje da joj je prvenstveni cilj niska stopa inflacije. Nedostatak poverenja u centralnu banku je nedostatak poverenja u dinar, pa se štedi u stranom novcu.

 
Blic, 01.06.2011.

Peščanik.net, 01.06.2011.