Na sreću postoji YouTube, pa sam mogao da gledam i slušam šta je po ministru spoljnih poslova Srbije spoljna politika Srbije. Bio sam iznenađen arogancijom, demagogijom i nepoznavanjem činjenica. Dva primera za ovo poslednje: da je ovo prvi put u istoriji Balkana da se problemi ne rešavaju silom već mirnim putem i da Hrvatskoj nisu bili pooštravani uslovi za približavanje Evropskoj uniji, kao što su Srbiji. Uopšte, to korišćenje reči uvek, nikada, kao i izraza „u celoj istoriji“, u najmanju ruku je zamorno. No, posebno zapanjujuće je bilo pitanje koje je Jeremić u jednom času postavio sagovornici Vesni Pešić. Dakle, da li bi ona takođe, na obnavljanje hrvatske tužbe protiv Srbije za počinjenje genocida, odgovorila podnošenjem analogne tužbe protiv Hrvatske za genocid nad građanima srpske nacionalnosti? To je, po Jeremiću, retoričko pitanje, jer je odgovor očigledno potvrdan.

To je zapanjujuće. Najpre zato što je prirodan odgovor da podnošenje tužbe zavisi od toga da li se smatra da se poseduje dovoljno dokaza da tužba bude uspešna. To, jasno je, nije retoričko pitanje. Pretpostavimo da je odgovor potvrdan, dakle da je Jeremić siguran da postoji dovoljno dokaza da je Hrvatska izvršila genocid nad srpskim stanovništvom u toj državi. Šta bi bila obaveza srpske, i bilo koje, vlade ako bi zaista posedovala takve dokaze? Da podnese tužbu kada već postoji konvencija o genocidu i sud koji po toj stvari može da presudi. Jeremić, međutim, smatra da je bolje da se to politički reši.

Ostavljam, za sada, na stranu moralnu i pravnu obavezu onoga ko ima dokaze o tome da je izvršen genocid i postavljam pitanje: šta ponuda političkog rešenja implicira? Da bi se na to odgovorilo, pomaže informacija ministra da je Hrvatska nudila da povuče svoju tužbu za genocid, pod uslovom da Srbija izjavi žaljenje za izvršeni genocid. Ministar je to naveo kao primer apsurdne ponude. No, ako Hrvatska zaista smatra da ima dokaze za svoje optužbe i smatra da bi mogla da dobije zadovoljštinu u procesu pred međunarodnim sudom u Hagu, nije jasno kako bi mogla od Srbije da traži manje kako bi došlo do vansudskog poravnanja, da se tako izrazim? Isto tako, ako Srbija nudi političko poravnanje, jer će inače ona sama podneti analognu tužbu, u čiju validnost veruje, to znači da Srbija prihvata opravdanost hrvatske optužbe za genocid, jer kako inače shvatiti ponudu za poravnanje? U suprotnom bi, i to je ključno, Srbiji bilo u interesu da Hrvatska svoju tužbu zaista i podnese. Jer, ako Srbija smatra da ta tužba nije zasnovana i da će, prema tome, sud presuditi protiv Hrvatske, to bi svakako bilo u interesu Srbije. Za razliku od političkog poravnanja, gde bi svako ostao sa svojim uverenjima o tome ko je počinio zločin genocida. Ovo je, u prvoj reakciji na odluku međunarodnog suda da je nadležan za hrvatsku tužbu, priznao i sam Jeremić jer je zapretio da će Srbija Hrvatsku tužiti i za zločine iz Drugog svetskog rata. Dakle, politička i prava rešenja, kada su ova druga dostupna, nikako nisu ista stvar.

Ovo se vidi i na primeru tužbe Bosne i Hercegovine. Potpuno je jasno zašto predstavnici ove države nisu mogli da odustanu od toga da tuže Srbiju za genocid. Postoji uverenje u javnosti da je taj zločin počinjen i zahteva se pravda. Ta je država preuzela rizik i izašla na sud. Ishod je poznat i jasno je ko je i na koji način prekršio međunarodnu konvenciju o genocidu. Sličan rizik preuzima i hrvatska država iz istog razloga. Isto važi i za Srbiju, ukoliko zaista postoji uverenje da se poseduju dokazi o genocidu hrvatske države. Zapanjujuće je da srpski ministar spoljnih poslova misli da bi to moglo da se reši političkim poravnanjem. Isto je tako zapanjujuće da on smatra da je jedini razlog za podizanje srpske tužbe taj što u Hrvatskoj nema interesa za političko poravnanje. Konačno, šokira činjenica da ministar smatra da je ispravan politički odgovor na takvu stvar kao što je genocid onaj koji najbolje karakteriše antologijska izjava Vojislava Koštunice o tome da se na štetu odgovara štetom.

Koliko je ovo poslednje, u najmanju ruku neprijatno, može se videti na ovaj način. Uzmimo da neka zemlja, bilo koja, ima dokaze da je Srbija počinila genocid nad hrvatskim stanoviništvom ili da je Hrvatska počinila genocid nad svojim stanovništvom srpske nacionalnosti, šta bi ta zemlja trebalo da učini? Kada kažem bilo koja, mislim i na Srbiju i Hrvatsku. Dakle, šta bi trebalo da učini Srbija ako bi, na primer, imala dokaze da je sprska država izvšila genocid? Isto važi i za Hrvatsku. I za bilo koju drugu državu, recimo Holandiju, koja bi imala saznanja da su Srbija ili Hrvatska počinile genocid? Šta bi trebalo da je spoljna politika takve zemlje? Meni se čini da su moralne, pravne i političke obaveze jasne. Može se raspravljati o tome kako da se one ispune, ali politika „štetom na štetu“ svakako nije način.

Ovde bi moglo da se nešto kaže i o tvrdnji ministra Jeremića da se uslovi koje se postavljaju Srbiji u vezi sa Haškim tribunalom pooštravaju. Jer, neprestano ponavlja on, Hrvatska je bila tretirana drukčije. O razvoju odnosa između Hrvatske i Evropske unije bi imalo smisla posebno pisati, ali to je druga tema. Kada je reč o odnosu prema Srbiji, ministar je nekako propustio da zapazi da je u međuvremenu Međunarodni sud u Hagu presudio po tužbi Bosne i Hercegovine i našao da je Srbija kriva za kršenje konvencije o genocidu jer nije gonila optužene za genocid u Srebrenici. Srbija je odlučila da ništa zvanično ne preduzme posle te presude, a ministar sada smatra da bi svi trebalo da zanemare činjenicu da je glavni optuženi za taj zločin još uvek na slobodi. To je neverovatno.

Na kraju, sve ovo otvara nešto šire pitanje o patriotizmu u spoljnoj politici. Budući da je ovakvo stanovište ministra i predsednika Srbije, a i čitave vlade, jer su na kraju krajeva oni odgovorni za spoljnu politiku, dakle budući da je popularno i da pohvale za patriotizam stižu sa svih strana, na mestu je pitanje o tome koje su obaveze starije i šta je patriotizam u spoljnoj politici?

Genocid je slučaj kada je sasvim jasno da su obaveze prema ljudskim pravima starije od patriotskih obaveza, posebno onako kako ih shvata srpska politička javnost već dvadesetak godina. Neprijatno je što u tome nema razlike između ministara spoljnih poslova, predsednika države i vlade Srbije u čitavom tom periodu. Kada je, opet, reč o patriotizmu u spoljnoj politici uopšte, tu važi isto što i za suverenost u međunarodnom sistemu gde postoji nekakvo međunarodno pravo. Suverenost i patriotiozam su obaveza prema drugima, a ne izgovor pred svojima. U moralnom smislu, to je uvek tako, ali ako se zaista polaže na međunarodno pravo, to onda važi i u pravnom smislu. Spoljna politika Srbije se prema tome odnosi selektivno, ili što bi se reklo politikantski. Kada je reč o postupcima drugih država, recimo povodom priznanja nezavisnosti Kosova, pravne se obaveze razumeju, ali kada je reč o obavezama Srbije, sve je politika.

 
Peščanik.net, 04.12.2008.