Bili su naši zvaničnici na molitvenom doručku u Vašingtonu i nisu zadovoljni – nije nama lako ugoditi ni u crkvi, ni u krčmi.

Nije to bio slučaj s ministrom I. Dačićem, koji je tamo vodio ozbiljne razgovore od strateške važnosti. Ličiće nekom na šalu, ali šala nije. Ne kažemo mi da smo baš detaljno prelistali sve vašingtonske tabloide, ali se i beogradski i američki slažu da je tako bilo i o tome javljaju na prvim stranama. Sam ministar Dačić je to potvrdio – naširoko je govorio o svemu tome. On je za deobe i podele – sam kaže – pridobio neke zvaničnike, ali izgleda da Albanci ne pristaju na to, tamo na raspetom Kosovu. O štitu je ruskom bilo reči, a uz štit ide i šlem i, naravno, ruske čizme. U hotelu Hilton je zaista bilo uzbudljivo i ministar je rekao Amerikancima da se zamisle: “Rekao sam im, zamislite situaciju da se u Srbiji u kojoj je podrška ulaska u EU pala ispod 50 odsto, postavi ruski raketni štit”. Jeste to ministar rekao i još toga, no nije jasno kako je reagovao Savet za nacionalnu bezbednost SAD, koji je inače uglavnom zaokupljen ovakvim problemima. Dačić je iskren i to svi znamo: “Sve sam im to rekao”. Još nisu iz SAD reagovali o nečem u toj meri važnom, o čemu se u Srbiji odavno govori i o čemu imamo i rezultate ozbiljnih agencija za sondažu javnog mnjenja. O tome su govorili i ruski zvaničnici, a ruski ambasador A. V. Konuzin posebno – jer navodno nije to dobro po Srbiju da se razmeste uređaji američkog raketnog štita po njoj. Srbija hoće da bude vojno neutralna i pokazaće zube i Rusima i drugima ako zatreba – kao ono Tito svojevremeno. Ne znamo neke bliže pojedinosti, ali znamo problem i to dobro. Hoće ovde Rusi i Amerikanci da zasednu i da nas podjarme zajedno sa našim raspetim Kosovom – sve ovo ipak nije tek tako i slučajno. I nad tim se valja zamisliti i to na vreme. Nesporno je da je Dačić o tome govorio onako ležerno i simpatično kako samo on to ume. Ovo je sa Ugričićem jasno – pisac ima pravo da potpisuje šta hoće, ali iz zatvora. Još ćemo videti kako će to do kraja biti – vratimo se onom bitnom.

Ministar je to rekao Amerikancima onako iskreno, srpski – nemojte posle da bude da vam niko nije rekao da Rusi mogu imati svoje baze i u Srbiji. Naravno da mogu, ako već Amerikanci imaju ono kod Gnjilana na raspetom Kosovu. Nije jasno samo jedno, i samo se to nama ne sviđa – nije srpski pretiti nekom, a naročito ne tuđom puškom. Ako je tačno da nešto manje od 15 odsto Srba neće u EU, ostaje skoro toliko njih koji to hoće i tu je novi problem. Naprednjaci najavljuju referendum o tome i nije jasno šta će biti posle đurđevdanskih izbora. Bilo kako bilo ima mnogo njih – i među ministrima – koji hoće ruski štit, ruski šlem i ruske čizme na srpskoj zemlji, pa i rusku guberniju neku ili već kako bi se to zvalo. Nedavno je sveruski patrijarh Kiril govorio kako se igraju “geopolitičke igre oko Kosova”. To je tačno. Da li je i Rusija u takvim igrama ne znamo mnogo o tome, ali znamo da Ruska crkva ima svoje zvanično predstavništvo u Beogradu – na Tašmajdanu – koje se naziva Podvorje ruske crkve, pored državne ambasade s A. V. Konuzinom na čelu. Sve ovo nije toliko važno dok ne vidimo kako će se urediti ovo sa raketnim štitovima i šlemovima. Nije ministar I. Dačić slučajno o tome govorio i nije dobro potcenjivati ga, jer on je viđen već i kao budući prvi ministar u srpskoj vladi. Najbolje je naravno – mi ne krijemo svoja shvatanja – da zemlja bude neutralna, ali kako je krenulo, neutralnost nema ovde neku veliku šansu – ovde pola hoće ruski, a pola američki štit i šlem. Oni koji su za Ruse ne kriju to i često o tome javno govore narodu, a drugi su sramežljivi i vreme je zapitati se šta o tome kaže ministar vojni koga šaljivčine već zovu maršal Šuki – kod nas se ljudi šale i sa ozbiljnim temama. Vrednog i ozbiljnog ministra vojnog tako zovu, a on nije zaista zaslužio da se s njim šalimo. Ovde se radi o vojnim pitanjima, jer baze i rakete nisu šala i Dačić je i Amerikancima ukazao da u Srbiji postoji takva mogućnost – da se Srbi listom izjasne za ruske rakete i slično. Nikada nismo potcenjivali izjave ministra I. Dačića, iako se sa njim ni u čemu ne slažemo, a posebno se ne slažemo s ovim što on čini sa piscima i članovima spisateljske organizacije Forum pisaca. To je bilo na molitvenom doručku, a mi dobro znamo da se i na molitvenim skupovima razgovara o ozbiljnim stvarima – moliti se čovek može i sam, bez ovlašćenih predstavnika najvišega Bića u čijoj smo ruci svi.

Nije istina da predsednik B. Obama ne zna za takve kombinacije u vezi sa istočnim zemljama, pa i sa Srbijom.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 09.02.2012.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)