Vest iz Ministarstva finansija da je deficit državnog budžeta Srbije u prvih devet meseci ove godine dosegao visinu od 74,2 milijarde dinara, to jest oko 790 miliona evra, te da je u septembru tekući mesečni deficit iznosio 7,2 milijardi dinara – svakako nije dobra vest. No, ako se ona stavi u kontekst načelno (ali ne i definitivno) dogovorene dozvole MMF-a da budžetski deficit ove godine može kliznuti i do 4,5 odsto bruto društvenog proizvoda, onda ta vest, trenutno, ne deluje dramatično.
Jer, ako bi se nastavio septembarski (mesečni) raskol između tekućih državnih prihoda i rashoda, na kraju godine bi mogli konstatovati budžetski deficit od oko 100 milijardi dinara, to jest nešto više od milijardu evra. A to bi se „uklopilo“ u ono što je zasad dogovoreno sa MMF-om, čak i ako BDP Srbije ove godine opadne i za nešto više od četiri odsto, koliko očekuju stručnjaci, a nekmoli ako bude onakav kakav očekuju optimisti.
Ipak, gornja vest, da se „priliv deficita“, posle letošnjeg predaha, vratio na prolećni mesečni tempo negativnog prirasta iznad sedam milijardi dinara, ostaje loša vest, uprkos tome što ona bitno ne pogoršava pregovaračku poziciju Srbije uoči nove runde razgovora sa Misijom MMF-a, koja se očekuje kroz desetak dana u Beogradu. Preciznije govoreći, i strani i domaći stručnjaci uglavnom su prognozirali ovakav scenario, pa sigurno i nisu iznenađeni septembarskim rezultatima, dok smo se mi ipak nadali nečem boljem. U stvari, problem je izgleda u tome što je Vlada Srbije, u međuvremenu, na jednoj strani, bila prinuđena na veće fiskalne stimulanse i ustupke od onih koji su bili planirani, a na drugoj, pokazalo se da ona nije u kratkom roku bila u stanju da odlučnije sprovede politiku „velike štednje“ na tekućim troškovima (jedino su stradale infrastrukturne investicije).
Pri svemu tome, hitne mere u racionalizaciji troškova za javni sektor očigledno se kisele i razvlače i zbog najava ad hoc pozajmica na strani, kako od Evropske unije i Svetske banke, tako i od Kine i Rusije, a ti kratkoročni zajmovi će ovu tešku kriznu godinu građanima učiniti snošljivijom i omogućiti vladajućoj koaliciji da „prezimi“. Atmosferu veselja od danas do sutra lepo ilustruje i proslava predstojeće posete predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva Beogradu, koja je već počela – jer je najavljeno da on za prezent donosi Srbiji kreditnu podršku od milijardu dolara. Jedan tabloid je pre neki dan čak, preko cele prve strane, tu najavu euforično naslovio sa „Milijarda, bato stižu pare!“ Drugi listovi su bili nešto odmereniji, pa su svoje izveštaje o ruskim kreditima, koje je u Istanbulu najavio ruski ministar finansija Aleksej Kudrin naslovili sa „Baćuške daju pare“ i slično.
Uzgred, neko će ovim povodom reći da je naš medijski sistem uvek spreman da i od najozbiljnijih stvari napravi lakrdiju. Krivica za sprdačinu, čak i sa najboljim prijateljima Srbije u svetu, ipak leži na domaćoj politici i njenim beskrupuloznim promoterima. Jer, na primer, neko je još zimus procenio da je za domaći rejting predsednika Tadića dobro ili loše (zavisno od toga ko je lanser informacija) da se u javnost pusti vest da je on od Rusije tražio pare za premošćavanje krize. Neko je, zatim, tabloidima šapnuo da je pare u Moskvi zapravo izmuzao svojim neskrivenim pravoslavnim rodoljubljem ministar inostranih poslova Vuk Jeremić. Sutra ćemo, verovatno, čuti da su najzaslužniji za ruske pare zapravo neki Voja, Velja ili Toma, a da su „žuti samoreklameri“ licemerno pokupili kajmak odavno utemeljenog „pozicioniranja Srbije“ pod rusku kasu itd. Otimačina o kukavne državne zasluge, očigledno, ostaje najrazvijeniji politički sport u Srbiji, a ceh tih zasluga kasnije otplaćuje građanstvo.
No, ako se vratimo ozbiljnijim stvarima, valja jednostavno naglasiti da su spoljne pozajmice Srbiji u ovom trenutku svakako dobro došle (makar one bile i uslovljene ustupcima na nekoj drugoj strani) – ali one samo odlažu potrebu da se reši glavni problem, problem previsokog učešća javne potrošnje u našem bruto proizvodu. A on očigledno neće lako doseći tempo rasta od oko 6-7 odsto, kakav je ostvaren u protekloj „demokratskoj dekadi“ (2000-2009), pa to muči Vladu i naše stručnjake.
U nedostatku detaljnijih informacija o Vladinom programu konsolidacije, ovde možemo samo grubo ilustrovati veličinu problema služeći se dostupnim istraživanjima. Na primer, spomenutim problemom javne potrošnje pozabavio se u poslednjem izdanju Kvartalnog monitora FREN i ekonomista Milojko Arsić, u tekstu „Fiskalna konsolidacija i reforma javnog sektora“. Ovde, naravno, ne možemo dublje ulaziti u Arsićeve procene i argumentaciju, ali možemo skrenuti pažnju na jedan od njegovih najopštijih nalaza.
Arsić, dakle, kaže: „Tokom 2005-2006. godine Srbija je ostvarivala konsolidovane javne prihode od oko 43,5 odsto BDP-a. Postavlja se pitanje da li se i u narednim godinama može očekivati realizacija sličnog nivoa javnih prihoda? Odgovor je negativan zbog toga što su u proteklom periodu smanjene neke važne poreske stope, dok je smanjenje carinskih stopa prema EU u toku. Dodatno, smanjenje potrošnje u odnosu na BDP imaće za posledicu trajan pad prihoda od PDV u odnosu na BDP. Na osnovu datog nivoa javnih prihoda i fiskalnog deficita sledi da održiv konsolidovani nivo javnih rashoda u narednim godinama iznosi oko 41,5 odsto BDP-a. Navedeno učešće javnih rashoda je za 2,5 procentna poena niže nego u periodu 2006-2009. godine“.
Milojko Arsić, da dodamo i to, zatim ističe da postoje dve mogućnosti za razrešenje raskoraka: „Prva mogućnost jeste da se fiskalna konsolidacija u celini realizuje smanjenjem javne potrošnje do nivoa koji je određen postojećim poreskim sistemom i održivim fiskalnim deficitom. Druga mogućnost jeste da se fiskalna konsolidacija najvećim delom ostvari smanjenjem javnih rashoda, ali da se istovremeno poveća i fiskalni kapacitet povećanjem nekih poreskih stopa. Primena druge opcije omogućila bi umerenije smanjenje javne potrošnje u odnosu na BDP, dok bi fiskalni deficit i javni dug ostali na održivom nivou“.
Verovatno ćemo svi zajedno morati prihvatiti „drugu mogućnost“.
Danas, 08.10.2009.
Peščanik.net, 08.10.2009.
