Kada je Saks došao u Beograd na poziv vlade Anta Markovića od njega se tražio odgovor na samo jedno pitanje: kako zaustaviti inflaciju koja je u tom času, kraj 1989, imala hiperbrzinu, dakle cene su rasle po stopi od šezdeset odsto mesečno. On je rekao: fiksirajte kurs za marku.

I zaista, hiperinflacija je zaustavljena, štaviše cene su praktično mirovale. Sledeće pitanje je bilo do kada da se podržava fiksni kurs? Odgovor je bio, recimo šest meseci, dok se ne stabilizuju očekivanja i dok se monetarni i finansijski sistem ne osposobe za prelazak na fleksibilni kurs. U javnosti su se javljali kritičari koju su ukazivali na to da su ekonomski problemi dublji, složeniji, te da u tim uslovima nije moguće imati jak novac, a o tome da se njime postigne opšte blagostanje i da se ne govori. Saksov je tada odgovor bio da je reč o jednoj meri koja rešava jedan problem, a za druge probleme su potrebna druga rešenja. Za njih uglavnom nije bilo vremena, jer je zemlja krajem sledeće godine, 1990, već bankrotirala, a posle se krenulo u štampanje novca kako bi se finansirao rat.

Bilo je drugih, uglavnom manje poznatih savetnika, u drugim bivšim jugoslovenskim zemljama, no oni su manje poznati i njihov je doprinos manje vidljiv i svakako manje spektakularan nego što je bio Saksov, mada je njegova slava kratko trajala, posebno u zemljama gde se ne bi moglo reći da njegovi saveti nisu doneli pozitivne posledice – recimo u Poljskoj, a i u Rusiji. Ovo zato što je davao savete ne samo u oblasti u koju se nesumnjivo razumeo, a to su javni i strani dugovi i politika kursa, već i o strategijama privatizacije, u šta se nije razumeo, a gde je i inače savetovanje bolje prepustiti onima koji to čine iz komercijalnih razloga, dakle investicionim bankama ili drugim finansijskim ustanovama.

Zašto? Kada je reč o monetarnoj i politici kursa, tu postoji određena saglasnost oko ciljeva koja ne postoji kod, recimo, privatizacije ili kod politike kursa ili poreske politike. Zapravo, ta saglasnost oko ciljeva zaista postoji kod visokih ili veoma visokih stopa inflacije. Tada se svi, ili gotovo svi, slažu da je potrebna stabilnost, te je usled toga posao savetnika olakšan: njemu ili njoj preostaje samo da, govoreći čisto tehničkim jezikom, preporuči praktično jedino sredstvo kojim se cilj postiže relativno brzo i uz male troškove. To ne važi, recimo, za stope inflacije koje karakterišu srpsku privredu, jer su one negde oko 10 odsto upravo zato što se tom inflacijom postižu, javni ili privatni, ciljevi koji se i žele. Tako da savet da se inflacija spusti na stopu od recimo dva ili tri odsto ne mora da bude u saglasnosti sa ciljevima bar jedne grane privrednih vlasti; na primer, to bi moglo da bude ono što bi htela centralna banka, ali ne i Ministarstvo finansija. Naravno, ukoliko bi taj savetnik radio za vladu a ne za centralnu banku, sam savetnik ne bi morao da se suočava sa profesionalnim dilemama, ali to bi naravno važilo i za onoga ko bi savetovao centralnu banku. Tako da bi savetnikova uspešnost zavisila od odnosa snaga između pojedinih nosilaca privrednih vlasti, a to bi mogla biti i različita ministarstva ili različite strane koje čine vladajuću koaliciju. Takva savetnička usluga gotovo neminovno završava neuspešno, što su iskusili mnogi koji su savetovali po Balkanu, ali i praktično svuda drugde.

Saks se u izvesnom smislu poveo za svojim uspehom, pa se čini da je poverovao da je došao do rešenja savetničkog problema, a taj je da on ipak radi za nekoga ko odlučuje o ciljevima koje je potrebno postići. U sličnu je zabludu poverovao i Avramović posle uspešnog obuzdavanja još jedne hiperinflacije. Naime, uzmimo da savetnik radi za ministra finansija ili privrede ili za guvernera centralne banke i njegova se preporuka kako da se obuzda hiperinflacija pokaže kao uspešna, tada ne raste samo popularnost savetnika, već još više onoga političara koga savetuje. Tom političaru trenutno rastu izgledi na sticanje dodatne vlasti ili, ako je reč o demokratskoj zemlji, može da se kandiduje za predsednika vlade ili države, tj. za mesto gde je najveća moć.

I sada, savetnik može da sugeriše ne samo način kako da se postigne neki cilj, već i da sugeriše kojem bi cilju trebalo težiti, pa potom uzeti vlast kada on bude ostvaren. A iz toga ne bi samo trebalo da sledi zahvalnost političara, već i poverenje u savetnika, što bi onda vodilo tome da se uvaže svi predlozi o tome kojim bi ciljevima trebalo težiti. No, kao što se videlo na primerima Saksa i Avramovića, a inače nije nepoznato u svakovrsnoj literaturi, time se teško može postići bilo šta drugo nego razočaranje.

Ništa se ne menja ukoliko je reč o stranom savetniku, što je uloga koju uglavnom ima Saks. Može da izgleda da to obezbeđuje veću autonomiju, a i veću uverljivost saveta. Ali je to uglavnom iluzija. U nekim slučajevima strani savetnik može da bude korisniji vladi ako ona zna ša hoće, ali ne želi da, recimo, traži savet od Međunarodnog monetarnog fonda, pa taj savet dođe od nezavisnog stranog stručnjaka. Ishod je isti, a razočaranje može čak i da bude veće. Tako da je bolje, kao i u slučaju savetovanja oko privatizacije, taj posao prepustiti onima koji su u položaju da ih se sluša kada savetuju – u ovom slučaju to bi bo MMF.

 
Novi magazin, 05.08.2013.

Peščanik.net, 05.08.2013.