Predugovor o investicijama u poljoprivredi između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji je u Abu Dabiju, u proteklu nedelju, kako javlja Tanjug, potpisao ministar finansija Mlađan Dinkić, a po kome se očekuje da će tamošnja firma Al Dahra u okviru „zajedničkog ulaganja“ sa našim konzorcijumom poljoprivrednih dobara „u restrukturiranju“, sa 100 miliona evra steći 80 odsto kapitala u tim poljoprivrednim preduzećima u društvenoj svojini i pri tome još investirati dodatnih 100 miliona evra u sisteme za navodnjavanje u Srbiji – izazvao je različite reakcije u našoj javnosti još pre nego što je potpisan i još pre nego što su uopšte poznati konkretni modaliteti ovog posla.
Nadajmo se da se putovanje do konkretnog ugovora sa Al Dahrom ili samim Emiratima neće oteći na tri godine, koliko se, na primer, otegao netom potpisani ugovor o ruskim ulaganjima u srpske željeznice.
Kako je reč o predugovoru, još nemamo tačne informacije ni o osnovnoj stvari važnoj za budući ugovor – koliko u spomenutom konzorcijumu naših poljoprivrednih dobara ima zemlje u društvenoj svojini, a koliko one u državnoj svojini, a koja će nekom budućem „zajedničkom preduzeću“ biti data u zakup.
Ako je reč o delu preduzeća iz one grupe od 13 poljoprivrednih preduzeća, kod kojih su poništene privatizacije, i koje je nekadašnje Ministarstvo privrede okupilo u konzorcijum i na njemu organizovalo proizvodnju, onda zabunu izaziva činjenica da su ta preduzeća ukupno imala u vlasništvu 11.000 hektara obradive zemlje i 8.500 hektara državne zemlje u zakupu (sa sistemom za navodnjavanje za oko 3.500 hektara). A sada se govori da će zajedničko preduzeće sa Al Dahrom praviti sedam, od spomenutih 13, poljoprivrednih preduzeća sa 3.500 hektara zemlje u društvenoj svojini i sa, navodno, 16.500 hektara u državnoj svojini.
No, valjda će tradicionalna srpska „muka s elementarnim činjenicama“ biti uskoro prevladana, a da će budući konačan ugovor bar u osnovi biti poznat javnosti.
Jedno od prvih pitanja koje je potegnuto povodom ovog značajnog posla je pitanje zašto se strancima navodno prodaje jedan važan domaći resurs i tako gubi ili ugrožava „suverenitet nad zemljom“? Čak se u nekim glasilima u pozitivnom svetlu navodi primer Mađarske, koja je nedavnim promenama ustava obezbedila da „Ustav štiti mađarsku zemlju kao nacionalno blago, naše zajedničko nasleđe i osnovu našeg života“ (Politika, 13. januar).
Ako ostavimo po strani ovaj populistički stav zapisan u komšijski ustav, videćemo da je pitanje „zabrane“ prodaje obradive zemlje strancima, kao, uostalom, i pitanje „zabrane prodaje državne zemlje“ po našem zakonodavstvu, jedno anahrono, više deklarativno, nego funkcionalno načelo u čitavoj Evropi.
Jer, kod nas (a slično je i u Mađarskoj) svako strano privredno društvo može osnovati „domicilno preduzeće“ koje može kupovati zemlju u privatnoj i društvenoj svojini i uzimati u zakup zemljište u državnoj svojini. Dakle, kao što stranci mogu „kupiti“ i korišćenje našeg rudnog blaga (slučaj NIS-a i nekih kamenoloma), ukoliko pod srpskim pravnim krovom imaju neku firmu, tako će moći kupovati i zemlju – i u tome nema ničeg lošeg po javni interes, jer se svim drugim propisima može obezbediti da se na obradivom zemljištu doista proizvodi hrana, a ne samo čuva suverenitet nad parlogom.
Po javni interes nije štetna ni najava da će Al Dahra „izvoziti viškove proizvoda“, preko navodno „novih lučkih kapaciteta u Pančevu“ i „logističkog centra“ u koje su Emirati spremni da investiraju, kao i najava da će dodatno izgraditi sisteme za navodnjavanje na oko 14.000 hektara (valjda je to plus iznad onih 3.500 hektara postojećih sistema).
To su, zasad, samo konture jednog posla koji će, ako ništa drugo, naterati našu Vladu da bar sredi katastarsku, to jest vlasničku evidenciju bar na jednom malom delu fonda obradivog zemljišta u Srbiji. Nadajmo se da to neće ići na štetu poverilaca Razvojne banke Vojvodine, koji navodno nad zemljištem spomenutih poljoprivrednih preduzeća imaju upisane hipoteke na oko 9.000 hektara, kao i da ponovo neće biti izigrani oni koji računaju na restituciju svoje zemlje, koja im je oteta posle Drugog svetskog rata i preneta u državnu svojinu.
Kao i kod većine drugih poslova sa strancima, tako će i ovaj posao sa seljacima sa Bliskog istoka zavisiti od sposobnosti države da jednom sredi vlasničke knjige nad „nacionalnim resursima“, koje su do sada koristile i bučno od stranaca branile različite domaće interesne grupe.
Novi magazin, 18.01.2013.
Peščanik.net, 20.01.2013.
