Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Iako verovatno većina mislećih građana Srbije makar jednom nedeljno izgovori ili pomisli „u ovoj zemlji više ništa ne može da me iznenadi“, nekako se vlastima uvek omakne da pronađu novo dno u koje bi nas zakucali. Direktna žrtva njihovih avantura po pravilu je vladavina prava, koja je do besvesti relativizovana, ako ne i uklonjena kao postulat pravnog sistema države; indirektna žrtva su naravno sami građani, čija se prava svakodnevno urušavaju. Vlast se tako ponaša kao mali miš koji postepeno (ali neprekidno i sasvim vredno!) gricka stranu po stranu Ustava, uglavnom u onom (većinskom) delu teksta koji se tiče osnovnih prava i sloboda.

Strategija intelektualne svojine za period 2016-2020. jedan je od vrednijih domašaja malih miševa. Nacrt Strategije (koji se može naći ovde) trenutno je na „javnoj raspravi“ koja podrazumeva da će se od 3. do 22. novembra nalaziti na „čak“ tri sajta (Ministarstva prosvete, Zavoda za intelektualnu svojinu i e-uprave) i da se tekst u tom periodu može komentarisati slanjem mejlova ili pisama sa komentarima, Zavodu za intelektualnu svojinu.

Kao autor Strategije navedena je radna grupa (sastav nepoznat) koju je osnovalo Koordinaciono telo za efikasnu zaštitu prava intelektualne svojine. Koordinaciono telo odgovorno je direktno Vladi, a čine ga predstavnici raznih ministarstava, Zavoda za intelektualnu svojinu, Poreske uprave i Uprave carina. Svi predstavnici ministarstava su imenovani po službenoj dužnosti – i svi su državni sekretari i pomoćnici ministara. Koordinaciono telo je dakle politički, a ne stručni organ (svaka čast izuzecima među članovima).

Tekst Strategije počinje objašnjavanjem cilja Strategije i delova „nacionalnog sistema intelektualne svojine u Srbiji“, u kojem su našli svoje mesto svi oni organi i institucije koji se „bave“ intelektualnom svojinom na bilo koji način, od uskostručnih kao što je Zavod za intelektualnu svojinu, pa da onih koji svoje „interesovanje“ za ovu oblast isključivo pokazuju kroz otkrivanje i sankcionisanje prekršilaca zakona koji su vezani za intelektualnu svojinu – policije, carine, javnog tužilaštva i suda.

Na prvi pogled, u pitanju je politički traktat bez neke značajne sadržine, što je sasvim karateristično za strateške dokumente u Srbiji koji se donose „na kilo“, nikada se ne sprovode kako je planirano, dok njihovo napuštanje i zaborav nikada ne povlače za sobom bilo kakvu odgovornost (čak ni političku, ako je već nemoguće uspostaviti pravnu). Ono što, međutim, ovaj tekst čini vrednim pomena, a što se istini za volju nazire još u tim prvim delovima, jeste eksplozija fantastičnih nezakonitih rešenja koja kreću u delu koji se odnosi na ostvarivanje konkretnih ciljeva koji su Strategijom zacrtani.

Tako se kod ostvarivanja konkretnog cilja „Unapređenje sistema koordinacije u sprovođenju prava intelektualne svojine“ navodi mera osnivanja Akcione grupe. Šta je zadatak Akcione grupe? Da se bavi „identifikacijom i neutralisanjem finansijera, proizvođača, uvoznika ili distributera robe koja je predmet povrede prava intelektualne svojine“. Dobro ste pročitali citat – ne-u-tra-li-sa-nje. Ova Eliot Nes grupa će to postizati, između ostalog, redovnim sastancima „radi razmene obaveštajnih podataka, usaglašavanja liste prioritetnih ciljeva i izrade strategija kako bi se obezbedilo da kriminalci koji kontrolišu kriminal u oblasti intelektualne svojine u Srbiji budu privedeni pravdi“. Par stvari, zanemarivši zapaljivu retoriku prema kojoj su pirati („kriminalci“, što takođe nije pravni termin) najveći problem koji ova država ima kada je reč o kriminalu,1 upada u oči:

– Najpre, nema pomena ko, kada i kako osniva Akcionu grupu. Kakva će biti njena ovlašćenja, još bolje kakav će biti njen sastav? Kome će biti odgovorna za rad i neutralisanje koje joj je već dato kao osnovni zadatak?

– Nigde se ne pominju reči „u skladu sa zakonom“. OK, sitničarimo kao svaki pravnik, ali one lepo i umirujuće deluju kada razbiju ovakav militantan stil pisanja, prema kojem se može zaključiti da će odgovor na prethodno pitanje ostati nepoznat čak i kada Akciona grupa bude formirana.

– Da li smo to pročitali „obaveštajnih podataka“? Ovaj pojam nije definisan samom Strategijom. Nema ga ni u matičnom Zakonu o autorskom i srodnim pravima (Sl. glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012 i 29/2016 – odluka US), kao ni u Zakonu o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine (Sl. glasnik RS, br. 46/2006 i 104/2009 – dr. zakoni).

U pitanju je dakle prilično uznemiravajuća formulacija za jedno telo koje koordinira nekim sistemom i o tome izveštava Vladu, dakle nije zamišljeno kao „akcioni“ organ. Da ne pominjem da je jedna od prethodnih mera za realizaciju istog cilja zapravo ponavljanje da članovi Koordinacionog tela moraju da prisustvuju sastancima tog tela – što pretpostavljam dovoljno govori o njihovoj prisutnosti do sada, kao i o njihovoj posvećenosti te ozbiljnosti posla koji im je nametnut izborom u to telo.

Idemo, međutim, dalje sa analizom teksta. Sledeći cilj nosi naziv „Unapređenje kapaciteta institucija za sprovođenje prava intelektualne svojine“. Kao jedna od mera za njegovu realizaciju, navodi se razmena „obaveštajnih podataka“. Eto njih opet, ali se opet ne može sa sigurnošću reći o kojim se o podacima radi. Obaveštajna delatnost se obično povezuje sa nekim malo ozbiljnijim temama, nego što su prodaja farmerica na tezgama i DVD-jeva ispod tezge. Dobija se utisak da je ovde zapravo reč o Strategiji nacionalne bezbednosti – možda je pod tim utiskom bila i radna grupa kada je zamišljala ovako militantne mere?

Glavno ludilo ipak tek sledi. Tekst Strategije doslovce glasi: „Međutim, da bi se maksimalno iskoristila vrednost raspoloživih obaveštajnih podataka, potrebno je napraviti bezbednu bazu podataka kojoj će moći da se pristupi putem Interneta. Sve institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine treba da imaju pravo da unose obaveštajne podatke u tu bazu i da je pretražuju; …. Da bi obaveštajni podaci bili što kvalitetniji, potrebno je zaposliti analitičare koji će ukazivati na aktuelne trendove, lokacije i sumnjiva lica.  …. Institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine podstiču se da se svim sredstvima bore protiv lica koja se bave kriminalom u oblasti intelektualne svojine, što podrazumeva i oduzimanje dozvola za rad, pokretanje poreskih istraga i obezbeđivanje da ta lica budu osuđena i za druga krivična dela koja su počinili.“

OK. Shvatili smo. Ne volite pirate. Ali ovo je zaista previše. Bezbedna baza podataka? Ko, kada, kako (hajde da ne pitamo zašto) će je napraviti? Koje će podatke sadržati? Podaci o „sumnjivim licima“ deluju nušićevski. Samo pominjanje „sumnjivog lica“ protivno je članu 34. Ustava i predstavlja kršenje pretpostavke nevinosti. Kako će neki analitičar proceniti da je neko „sumnjivo lice“? I zašto će, za ime svega, podatak o tom sumnjivom licu biti dostupan svim institucijama za sprovođenje prava intelektualne svojine, među kojima se prema ovom istom dokumentu nalaze i zastupnici za prava intelektualne svojine i organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, dakle nedržavni subjekti koji bi imali uvid u privatne podatke svakog ko je označen kao „sumnjiv“? Da li je nekome palo na pamet da se na ovaj način krše Ustav i desetak zakona? Obrada podataka o ličnosti mora biti propisana zakonom (član 42. Ustava, Sl. glasnik RS, br. 98/2006) ili sprovedena u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti (Sl. glasnik RS, br. 97/2008, 104/2009 – dr. zakon, 68/2012 – odluka US i 107/2012). Da li je ijedan pravnik u radnoj grupi koja je otelotvorila ovo genijalno delo (ako je uopšte bilo pravnika?) makar za sekund zastao i zapitao se „a možda ovo nije sasvim zakonito“?

Strategija dalje predviđa da „institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine i nosioci prava treba da sarađuju sa provajderima Internet usluga na izradi efikasnog sistema upozoravanja i uklanjanja spornih veb sajtova, što će doprineti smanjenju obima krivotvorenja i piraterije na Internetu“. Imaoci prava, međutim, ne mogu nikoga da obaveštavaju, preteća pisma koja se šalju korisnicima i provajderima su nezakonita, baš kao i davanje bilo kakvih podataka imaocima prava od strane provajdera (kao što je to ovde odavno detaljno analizirano). Izgleda da Strategija priprema teren da se ove aktivnosti ozakone.

Ima još suludih mera za postizanje istog cilja. Mere za sprovođenje prava intelektualne svojine na Internetu deluju posebno uznemirujuće. Tekst Strategije doslovce glasi: „Institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine i nosioci prava treba da imaju mogućnost blokiranja veb sajtova koji omogućavaju povrede prava intelektualne svojine. To bi trebalo da bude izvodljivo na osnovu pribavljenog sudskog naloga; institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine i imaoci prava bi trebali imati mogućnost da zaplene domene veb-stranica koje pomažu u kršenju prava intelektualne svojine. Institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine i nosioci prava takođe treba da uspostave odnose sa organizacijama koje omogućavaju plaćanje preko Interneta, kao što su Visa, Mastercard i Paypal, i koje vrše prenos uplata subjektima koji stoje iza veb sajtova preko kojih se vrše povrede prava intelektualne svojine. Zahvaljujući tome, institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine i nosioci prava moći će da prikupljaju podatke o obavljenim finansijskim transakcijama i sprečavaju dalje plaćanje ovim veb sajtovima… Institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine i nosioci prava treba da uspostave odnose sa provajderima usluga oglašavanja na Internetu, kao što je Google, koji omogućavaju prenos uplata veb sajtovima preko kojih se vrše povrede prava intelektualne svojine. Zahvaljujući tome, institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine i nosioci prava moći će da prikupljaju podatke o obavljenim finansijskim transakcijama i sprečavaju dalje plaćanje ovim veb sajtovima.“

Teško je sagledati šta sve ne valja u citiranim redovima. Najpre, institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine i imaoci prava bi trebali imati mogućnost da zaplene domene veb-stranica koje pomažu u kršenju prava intelektualne svojine. Iz teksta Strategije čak sledi da se Zavodu za intelektualnu svojinu dodeljuje sudska nadležnost jer se i Zavod i sud označavaju sa „institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine“, što predstavlja kršenje načela podele vlasti. Za rešavanje ovakvih sporova osim redovnog sudskog postupka postoji i Arbitraža za rešavanje domenskih sporova pri Privrednoj komori Srbije (vidi ovde).  Ako za trenutak možemo da se krajnje uslovno složimo sa konceptom i kažemo da je moguće zapleniti imovinu koja je nastala izvršenjem krivičnog dela (Strategija je izričita: „institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine moraju početi da se usredsređuju na imovinu kriminalaca koja je stečena krivičnim delima u oblasti intelektualne svojine“), odnosno predmete (uključujući tu i elektronsku formu, kao oblik bestelesne stvari) koji su korišćeni za izvršenje krivičnog dela, „zaplena“ domena ima nekog smisla. Ali ovde se ne govori o izvršenju krivičnih dela, već o bilo kojem slučaju kršenja prava intelektualne svojine. Takođe, ovo – inače neuobičajeno ovlašćenje države koje se uglavnom vezuje za organizovani kriminal –prenosi se i na imaoce prava?! Kako bi to u praksi izgledalo? Zamislite razgovor imaoca prava sa hosting provajderom: „Dobar dan, ja sam vlasnik pesme koju je neautorizovano postavio na sajt korisnik vašeg domena – zamolio bih da odmah preregistrujete domen na moje ime, plenim ga!“ – „Nema problema, gospodine, hoćete da vam ga upakujemo kao poklon, ili je za ličnu upotrebu?“ Da nije tužno i opasno, bilo bi možda pomalo smešno. Zamislite dalje novi nivo apsurda – neće biti podložne zapleni samo domeni koji dokazano krše prava intelektualne svojine, već i oni koji pomažu u tom kršenju. Da probamo da tako nešto primenimo na YouTube, na kojem se, i pored pojačane kontrole, nalaze hiljade neautorizovanih pesama? Ko će od tih autora prvi „zapleniti“ čuveni domen?

Nosioci prava po istom sistemu imaju i mogućnost da kontaktiraju Visa, Mastercard i Paypal i traže podatke o finansijskim transakcijama. U kojem svetu žive autori Strategije, nije mi poznato. Ali ovako nešto se može dobiti samo kroz komplikovanu proceduru koja uključuje i sudsku odluku, naravno. Dati podatke o transakciji između trećih lica privatnom licu, koje ima posredan finansijski interes da do njih dođe, toliko je glupa ideja da se ne može dalje ni komentarisati. Isto se odnosi i na rečenicu kojom se u celu priču uvode Google i drugi oglašivači (Google inače ne omogućava prenos uplata kako stoji u tekstu Strategije, to rade institucije koje se bave platnim uslugama). Privatna lica bi, prema ovom tekstu, mogla da jednostavno zatraže – i sva vrata će im se otvoriti! – milione podataka o ličnosti, finansijskih podataka i drugih poslovnih informacija velikih kompanija, samo zato što (smatraju da) su klijenti tih kompanija prekršili pravo intelektualne svojine? Obavezati Google na neko postupanje je nemoguće, i stavljanje takvih rešenja u tekst Strategije čini celu stvar nezvršivom, rekli bismo čak i smešnom.

Sve ove mere su naravno moguće, u granicama zakona i međunarodnih instrumenata, i sprovode ih nadležni državni organi. Sama pomisao da neka država može privatnim subjektima – na primer, advokatskoj kancelariji koja zastupa nekog nosioca prava – da poveri ovlašćenje da može bez ikakve odluke i kontrole da se hrani informacijama korisnika Interneta, govori dosta o toj državi.

Čini se da suštinu Strategije otkriva prilično čudna teorema (mada je u tekstu predstavljena dogmatski) da će slabljenje potražnje za piratskom robom značiti smanjenje dostupnosti takve robe. I to je cela filosofija – zaplašiti korisnike, kako bi se smanjila piraterija, jer je mnogo lakše zastrašiti mog komšiju Žiku koji ponekad gleda epizode „Boljeg života“ na YouTube-u, nego suzbiti one koji postavljaju takve sadržaje. To i jeste uvek deviza države – kriv je građanin (setimo se kako su stanovnicima Obrenovca posle poplava lokalne vlasti naplaćivale taksu za odvodnjavanje). Država apsurda je bacila svoju šapu i na oblast intelektualne svojine.

Nema u Strategiji naravno ni pomena, na primer, licenci otvorenog sadržaja (Creative Commons licence). Strategija ne uzima u obzir mogućnost davanja intelektualne svojine drugima na korišćenje bez nadoknade. Nema pomena lakšem pristupu određenim autorskim delima kako bi se razvijali nauka, umetnost, čak i osnovna pismenost. Zašto bi toga bilo, pa predlagač je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, i to nema veze sa… a ne, čekaj…

Nema – daleko bilo! – ni naznake o nekom novom konceptu autorskog i srodnih prava, kako bi se piraterija smanjila kroz iznalaženje svežih, zdravih rešenja koja se ne zasnivaju na represiji. Jasna posledica primene strategije je odlazak domaćih subjekata na različite internacionalne domene i zakupljivanje hosting usluga od stranih kompanija na koje se ova Strategija ne primenjuje, odnosno uništenje domaćeg Internet prostora. Niko neće želeti da se anonimni analitičar bavi njegovim podacima i da snosi bilo kakvu odgovornost zato što je neko procenio da postoji mogućnost da se njegovim sajtom krše nečija prava intelektualne svojine. Ako se krše, prekršioca treba procesuirati u skladu sa zakonom, a ne „pleniti“ sajt zbog moguće neutvrđene pretnje po nečije pravo.

Pa šta je onda ova Strategija? Reč je o, jednostavno rečeno, izdiktiranom dokumentu. Ona predstavlja samo odraz nemoći države da se izbori sa još jednim u nizu problema (piraterija), ali i odraz njene sklonosti da se prikloni interesima velikog kapitala nosilaca autorskih prava. Kako se zakoni prekrajaju zbog velikih „investitora“, tako se i ovde priprema teren za prekrajanje zbog velikih „nosilaca autorskog prava“. Srbija je malo tržište da bi se njihovi interesi finansijski ozbiljno ugrozili zbog par proizvođača piratskih diskova i ponekog sajta sa piratskim sadržajem. Ali je dobra kao poligon za vežbanje, maketa sa čijih iskustava se može naučiti i preneti ponešto i u one prave države, koje poznaju vladavinu prava. Jedino se tako može shvatiti ovaj sramotni pokušaj.

Dakle vežite se, polećemo. Nezaustavljivo srljamo u naprednu budućnost u kojoj će nas gledati ne jedan, već hiljade velike braće, prebirati po našim privatnim podacima i koristiti ih da dalje urušavaju ono malo ljudskih prava i dostojanstva koje imamo kao građani. Strategija naravno nije pravno obavezujući dokument i ne može derogirati zakone ni Ustav Republike Srbije. Ali je jasan izraz budućih poteza i nastojanja države, gde će ona prihvatiti nametnutu politiku konflikta sa korisnicima, građanima, umesto sistemskih dugoročnih rešenja. A vladavina prava? Sačekaće izgleda neko bolje vreme. Mali miš je izgrickao te članove Ustava, ostalo je još samo par slova da vladavinu prava pojede mrak.

Peščanik.net, 17.11.2016.

________________

  1. Krivična dela protiv intelektualne svojine inače su regulisana Krivičnim zakonikom (Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) u članovima 198– 202.