Koliko se može zaključiti iz raznih izjava predstavnika vlasti, sadašnja se privredna kretanja ne ocenjuju kao povoljna ili održiva, ali se veruje da se suočavanje sa potrebnim promenama privredne i druge politike može odložiti do jeseni sledeće godine. Do tada bi trebalo da se prebrode izbori i da se stabilizuje vrh vlasti, dakle da svako ostane gde jeste. Potom će se videti šta je potrebno učiniti, to jest kome će se ispostaviti račun dosadašnje politike.

Ovu strategiju bi trebalo da potpomogne Evropska unija tako što će nastaviti da Srbiji šalje pozitivne signale, potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i otvaranjem procesa razmatranja kandidature za članstvo. Istovremeno, trebalo bi da se oduži rešavanje kosovskog pitanja, kako bi se održala politička stabilnost u Srbiji. Trebalo bi da se ponovi ono što se dogodilo krajem 2006. i početkom 2007, kada su dalji koraci u rešavanju pitanja Kosova odlagani kako bi se stabilizovala politička garnitura u Srbiji.

Zašto bi Evropska unija na to bila spremna? Pre svega, čini se da je strategija, zato što je saradnja Srbije potrebna radi očuvanja stabilnosti u, kako se to kaže, regionu. To praktično znači u Bosni i Hercegovini. Izjave koje dolaze iz Vlade to prilično neuvijeno saopštavaju. Ukoliko se brzo i nepovoljno reši pitanje Kosova, destabilizovaće se “region”. Inače će Srbija biti motor integracije “regiona” u Evropsku uniju. Budući da i drugi u “regionu” idu ka Evropskoj uniji brzinom koju su sami sposobni da odrede, te se pretnje i obećanja praktično odnose samo na Bosnu i Hercegovinu. Jer jedino ona sada nije u stanju da napravi korak napred u evropskim integracijama.

Reč je, dakle, o strategiji kupovanja vremena. To je gotovo tako i rečeno kod obrazlaganja predloga budžeta za sledeću godinu. On, rečeno je, vodi računa o političkoj i socijalnoj realnosti. Kada se ta realnost promeni, biće moguća i promena privredne politike sa ciljem povećanja ekonomske efikasnosti. Je li ova strategija zaista realistična?

Ključni elemenat ove strategije jeste ocena da se odluka o Kosovu može odlagati. Realističnost ove procene zavisi od toga koliko je održiva politička stabilnost na Kosovu. Tek održani izbori mogu se shvatiti kao upozorenje kosovskim političarima da vreme ističe. Međunarodni su faktori toga svesni. Njima nema mnogo smisla govoriti o tome da je to ucena kosovske javnosti, ako se istovremeno preti destabilizacijom Srbije i “regiona”. Sa međunarodne tačke gledišta, potrebno je očuvati stabilnost i u Srbiji i na Kosovu, što je razlog da se oni podstiču na dijalog. No, sam dijalog ne mora da održava stabilnost, kao što se upravo vidi na primeru Bosne i Hercegovine. To je negativan primer za sve one koji predlažu nestandardna rešenja za odnose između Srbije i Kosova.

Kada je reč o privrednoj realnosti, teško je oceniti mogu li se sadašnja kretanja održati do kraja sledeće godine. Ukoliko neizvesnost oko Kosova ne bude rešena u sledećih mesec ili dva dana, to bi moglo da ima značajne posledice na ocenu o rizičnosti investiranja u Srbiju. To bi nametnulo pitanje održanja makroekonomske stabilnosti. U ovom času, inflatorna očekivanja rastu, pre svega zato što se veruje da je Vlada slaba i da će nastaviti da kupuje podršku. Pitanje održivosti kursa u tim okolnostima može da postane kritično. Tako da se Vlada može naći u situaciji da mora da povlači nepopularne mere pred ili sred izbora.

Srbija je ponovo krenula putem koji se nije pokazao kao dobar početkom devedesetih godina prošloga veka. Gotovo sve zavisi od onoga šta će drugi uraditi. Ovoga puta, šta će uraditi kosovski političari. A potom šta će uraditi međunarodni činioci. Srbija je, dakle, sebe dovela u položaj da apsorbuje šokove i stavila je sve karte na strategiju da će u relativno kratkom roku dovoljno ojačati da se sa njima lakše nosi. To je veoma rizično, jer nije realno.

 
Danas, 27.11.2007.

Peščanik.net, 27.11.2007.