Mada su do kraja pregovora moguće dodatne dramatizacije, čini se da će Vlada Srbije prilično lako proći „reviziju“ martovskog sporazuma o stend baj aranžmanu sa MMF i praktično dobiti odobrenje za povećanje projektovanog budžetskog deficita za ovu godinu sa tri na 4,5 odsto bruto društvenog produkta.
Sudeći po izveštajima o startu razgovora sa misijom MMF-a, Vlada, na žalost, nije ovoga puta susret sa predstavicima vodeće finansijske institucije u svetu iskoristila da najavi neke dublje i brže ekonomske reforme, kako u domenu sistema, tako i u domenu ekonomske politike, osim što je nagovestila da će u narednim godinama reformisati državnu administraciju.
Šteta, jer je MMF obično, za svaku reformski opredeljenu vladajuću ekipu, odličan kišobran pred domaćim zagovornicima status quo stanja. A prilika je bila odlična, jer su se i narod i političko-tajkunska klasa prilično uplašili posledica svetske finansijske krize, a pre svega prolećnog kolapsa državnog budžeta. U tom smislu povoljni ishod „prosjačenja“ za tekući budžet u zemlji, a naročito u inostranstvu, kod sve većeg broja država „strateških partnera“, može se ispostaviti kao novi razlog da se ponovo odlože neke ozbiljnije promene, kako u zemlji, tako i u spoljnoj orijentaciji, koje bi omogućile stabilniji privredni oporavak jedne zemlje koja i dan-danas ima manju zaposlenost i proizvodnju nego što je imala pre trideset godina. U krajnjoj konsekvenci to može da ima za neugodnu posledicu da će upravo MMF biti glavni strateški partner Srbije i narednih godina.
Sindrom straha da se i u Srbiji javno i odlučno krene na izgradnju zapadnoevropskog političkog i privrednog modela, straha koji ima izvorište ne samo u ideološkoj inerciji ili zatucanosti, nego i u slabašnoj legitimnosti aktuelnih vladajućih struktura, lako se primećuje i na spomenutom traganju za strateškim parnerima „na sve četiri strane“ (dobro jutro čaršijo). Kao da je Srbiji nekako lakše da uvodi kriterijum „svetske cene“ u domaću energetiku, na primer, preko ruske nafte i gasa (plus domaća neefikasnost) ili da se zadužuje u Pekingu po „svetskim uslovima“, nego da strategijom reformi ubrza ulazak u evropsku porodicu država i tamo direktno dobije svetski novac po svetskim cenama.
Naravno da je dobra vest što Srbija ima uspeha u približavanju Rusiji i Kini, ali nama bi iz te dve zemlje trebalo, pre svega, ono što su te zemlje naučile i dobile od SAD i Evropske unije. U prilog ovom utisku ne treba dodavati krupne reči, već samo navesti nekoliko detalja sa proteklog putovanja Tadića i srpske delegacije u Peking i Šangaj. Onaj famozni kineski voz u kome se naš predsednik po šinama vozao brzinom od preko 430 kilometara na čas, zapravo je nemački magnetni voz (koji je preskup čak i za nemačke železnice), a ona sila oblakodera u Pekingu i Šangaju koja je fascinirala našu delegaciju – izgrađena je, uglavnom, po američkim projektima i uz američku građevinsku tehnologiju. A elektronska industrija Kine, koja poslednjih godina ima fantastičan uzlet, u potpunosti je oslonjena na japanske i američke kompanije.
Razumljivo je što je naš ministar ekonomije Mlađan Dinkić kineskim investitorima hvalio poziciju Srbije na evropskom tržištu tezom da na starom kontinentu nema države sa toliko sporazuma o bescarinskoj trgovini na sve četiri strane sveta, ali ako se ta izjava stavi u kontekst „brzog evropskog puta Srbije“, onda ispada da čak ni on ne veruje da će se Srbija uskoro naći u Evropskoj uniji, u kojoj bi mnogi od tih sporazuma morali biti napušteni. Ako je i njega zamamila iluzija o tome da Srbija može da bude „most saradnje“ Kine i Rusije sa Evropskom unijom (iluzija koju promoviše čak i evropski dobro obaveštena profesorka Tanja Miščević, u Dnevniku od 26. avgusta), onda stvar postaje opasna. To jest, preti nam trenutak kada više nećemo imati nijednog političara koji nije oboleo od faraonskog virusa nesvrstanosti – što je samo idiom za stratešku nesigurnost Srbije i globalni politički turizam njene političke elite – i ništa više.
Mada je „most saradnje“ samo jedna odavno izlizana retorička figura, na koju ne bi trebalo istresati suviše ironije, potrebno je naglasiti da je ona i logički besmislena, kada je reč o saradnji Rusije i Kine sa Evropskom unijom – preko Srbije. Naša zemlja, jednostavno rečeno, ne može biti taj most, jer nema potrebnu „nosivost“ za toliko velike zemlje i toliko velike interese (ona jedino može biti most, na primer, za diskretnu razmenu špijuna, poput onog čuvenog mosta između Zapadnog i Istočnog Berlina). To što je Srbiji u Kini obećan zajam od oko milijardu dolara i što je Moldaviji nedavno dato isto toliko (milijarda za transportne i energetske investicije), doista znači da Kina ne zapostavlja svoj interes da ima neke sasvim prijateljske tačke u Evropi – ali sve dalje špekulacije o nekakvom velikom značaju Beograda i Kišinjeva u odnosima velikih sila su samo pretenciozne fantazije. Evo, Kina je pre neki dan kupila najveći rudnik bakra u Avganistanu – koji će, po prirodi stvari, od talibana čuvati NATO.
Danas, 27.08.2009.
Peščanik.net, 27.08.2009.
