Kada je Srbija vodila svoje poslednje ratove za nove granice, a zemljom suvereno vladao Milošević, njen obraz branili su pojedinci i neke grupe koje su se suprotstavljale ratnoj i ksenofobnoj politici. Jedna od tih grupa bili su i studenti, današnji četrdesetogodišnjaci, koji i danas kao legendu pominju kako su osvetlali obraz Srbije. Parola „Beograd je svet“ obišla je taj svet, a revolucionarni duh mladih inspirisao je i one starije koji su bili umorni od propalih političkih ideja. Deca su se (politički) odricala svojih roditelja, baba i deda i sebe posmatrala kao deo jednog novog političkog vremena.

Bez namere da na bilo koji način idealizujem studente devedesetih godina, teško da se posle jučerašnjeg protesta najavljenog kao „Studentski protest protiv odluka Haškog tribunala“ ne zapitamo – zašto su danas motivi studenata da izađu na ulicu toliko drugačiji od onih pre petnaest ili dvadeset godina?

Motiv za okupljanje je jedan od studenata Pravnog fakulteta definisao na sledeći način: „Akademska omladina oseća nepravdu koja se tiče cele Srbije i želi da pokaže da ta nepravda boli“. Slučajni prolaznik, ministar pravde, motiv za okupljanje definiše vrlo slično: „Ako ne dignemo glas, doživljavaćemo nepravdu sve više. Sve više ćemo imati žalbi na postupke Haškog tribunala koji su vođeni protiv državljana Srbije“. Iz samo ove dve izjave je jasno da se protest ne održava zbog potrebe da se ukaže, recimo, na činjenicu da su žrtve Oluje ostale na ledini međunarodne pravde ili pravde uopšte. To su ljudi sa imenima, adresama, životima, ljudi koji žive među nama. Njihova sudbina nije predmet ovog protesta, već je to nepravda učinjena Srbiji kao kolektivitetu. Kao što je ministar, nadahnut trenutkom, rekao: “Ovo je samo posledica činjenice da su srpski državljani kao džakovi isporučivani Hagu.”

Studenstki protesti tokom devedesetih su bili revolucionarni, upereni protiv vlasti koja je donosila pogrešne odluke – ovi danas se organizuju sa ministrima i vladom. Nekadašnji su bili okrenuti godinama koje dolaze, a ovi isključivo prošlosti. Niko nije postavio pitanje, recimo, suživota mladih u regionu posle ovakvih presuda, a taj suživot nas biološki očekuje. Stari protesti su tražili promene nabolje u realnom životu, a ovaj traži skupštinske rezolucije. Oni su bili kreativni i duhoviti, koliko god da je situacije bila teška, a ovi su mračni, u desetercu, kao da sutra ne postoji. Predvode ih organizacije (1389, Naši) koje su sumnjivim spletom okolnosti izbegle zabrane pred Ustavnim sudom, a i jedna (Obraz) koja je zvanično zabranjena zbog ugrožavanja demokratskog poretka. Ova organizacija se, bez obzira na zabranu rada, vraća u političku arenu i to ruku pod ruku sa ministrom.

Za vreme protesta u Beogradu, Tribunal je potvrdio doživotnu kaznu Milanu Lukiću i neznatno smanjio kaznu njegovom bratu Sredoju. Samo jedan od njihovih zločina je spaljivanje sedamdesetoro živih civila u Višegradu, koji su imali izbor između ovakve i smrti od metka ako pokušaju da pobegnu.

Na ovu i sve ostale vesti o srpskim osuđenicima moguć je i pozitivan pogled, naročito sa stanovišta mladosti. Nažalost, to srpski studenti koji su izašli na ulicu nisu u stanju da prepoznaju. Srpski zločinci i njihova dela mogli bi da ostanu iza nas, jer ih mi nismo podržavali. Neki nama nepoznati ljudi vodili su te ratove, vršili zločine i za taj životni izbor sada plaćaju cenu. Mladi građani Srbije više ne bi morali da nose taj teret.

Nekažnjeni zločini, bilo da je to Oluja ili zločini nad Srbima na Kosovu, biće samo kamen oko vrata mladima iz Hrvatske i sa Kosova, jer ni oni zapravo nisu odgovorni za njih. Poslednjim odlukama Tribunala oni će biti gotovo primorani da ih euforično prigrle i slave kao akte nekakvog oslobođenja. I tek posle mnogo godina suočiče se sa činjenicom da se od sopstvenih zločina ne može pobeći. Zar ne bi bila dobra vest da smo bar u nečemu korak ispred drugih? Ako ne u evropskim integracijama ili ekonomiji, a ono bar u tome da možemo da se pogledamo u ogledalo i kažemo da smo generacija čista pred sobom, jer smo zločince ispratili tamo gde im je mesto. Jer smo bili dovoljno ljudi da tuđe nekažnjene zločine ne vidimo kao opravdanje za zločine učinjene u ime Srbije. To bi bila jedina časna poruka, poruka nekoga ko ima obraza (malim slovom).

Ipak, beogradski studenti su odabrali put licemerja, ne prvi put u poslednjih deset godina. Već sam pisala o tome koliko se na tome temeljno i sistematski na univerzitetu radilo, a naročito na Pravnom fakultetu u Beogradu. Prava istina je da mladim srpskim nacionalistima ovakav ishod pred Tribunalom odgovara. Iako će osuđeni odlužiti kazne za svoje zločine, na višem, apstraktnom nivou skorašnje oslobađajuće presude predstavljaju amnestiju za srpske zločine u jugoslovenskim ratovima. To je bila prava poruka jučerašnjeg protesta. Poruka da braća Lukić treba da budu slobodni.

U tom uverenju, da je zločin opravdan ako je “naš”, nacionalisti svih jugoslovenskih zemalja ponovo će se ujediniti, kao i mnogo puta do sada. Tužno je samo to što su u toj igranci odabrali da učestvuju i oni kojima je nacionalistička politika uzela detinjstvo, ako ne i više od toga. Recimo sposobnost da racionalno i ljudski razmišljaju i da se ne stide da kažu svojim profesorima, roditeljima i njihovim roditeljima – pogrešili ste. Mi za nas želimo nešto bolje.

Peščanik.net, 05.12.2012.


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)