U izveštaju o inflaciji Narodne banke se iznosi zanimljivo objašnjenje zašto je bilo bolje da monetarna politika odustane od toga da postigne ciljanu stopu inflacije nego da učini sve što je u njenoj moći da je ostvari. Banka je, kaže se, mogla da obezbedi postizanje cilja, ali bi to imalo niz negativnih posledica, usled čega se ocenilo da je bolje da se postepeno zauzda inflacija i da se ostvarenje cilja pomeri za sredinu sledeće ili možda i za kraj sledeće godine. Da se odlučno težilo ciljanoj inflaciji, i cene i proizvodnja bi varirali mnogo više nego što se očekuje da će biti ostvareno ovim postupnim usporavanjem rasta cena.

Naravno, mi ne znamo da bi tako bilo, jer tako nije bilo. Ono što možda znamo jeste da je centralna banka strahovala od takvog ishoda i stoga je odustala od cilja kojeg je sama sebi postavila. I to ne možemo da razlučimo od mogućnosti da je ovo objašnjenje naknadno, jer su predstavnici centralne banke još početkom godine davali drukčije izjave o tome da ipak očekuju da će ostvareni cilj biti ostvaren ove godine. Svejedno, ono što se iz ovog objašnjenja može zaključiti jeste da, prvo, monetarne vlasti mogu da ostvare ciljanu stopu inflacije, ali ne na održiv način i, drugo, da one ne teže tom cilju bezuslovno, već samo ukoliko je njegovo ostvarivanje u skladu sa nekim drugim ciljevima, među koje spada rast proizvodnje i njegova održivost, a možda i neki drugi, na primer stabilnost kursa dinara.

Ako se sve to uzme u obzir, potpuno je nejasno kako bi trebalo ceniti šta je tačno cilj monetarne politike? Možda isticanje kvantitativnog cilja može da utiče na formiranje očekivanja o kretanju stope inflacije, ali teško je videti da bi taj uticaj mogao da bude onoliko snažan koliko je potrebno da se cene trajnije stabilizuju. Ovo zato što ciljana inflacija nije stvarni cilj monetarne politike, kako se sada i obrazlaže od strane same centralne banke.

Slično stoji stvar i sa fiskalnom politikom. Koji je značaj fiskalnih pravila? Polemika koja se može očekivati između zagovornika decentralizacije i čuvara fiskalnih pravila je samo primer problema sa kojima će se fiskalna politika suočavati u budućnosti. Uzmimo da je javni dug blizu gornje granice od 45% BDP, kao što je sada slučaj, kakav će to uticaj imati na ostvarivost reformi koje bi, na primer, nova vlada da sprovede? Malo je strukturnih reformi koje ne zahtevaju neka javna sredstva da bi se sprovele. Recimo, ako se teži fiskalnoj decentralizaciji, to može da podrazumeva veću javnu potrošnju u određenom periodu vremena dok se funkcije ne preraspodele. To, opet, može da zahteva veći fiskalni deficit i, shodno tome, i rast javnog duga, koji će u tom slučaju premašiti gornju granicu, ako je već bio, kao što sada jeste, veoma blizu nje. To onda znači da će ta reforma biti neizvodljiva. Odgovor bi mogao biti da je potrebno smanjiti neke druge obaveze, dakle da bi reforma trebalo da bude sveobuhvatnija, a ne parcijalna. To ima smisla samo po sebi, jer nema sumnje da bi značajna poreska i uopšte reforma javnog sektora bila korisna. No, to lako može da podrazumeva da su potrebna još veća sredstva za realizaciju takve reforme. Što bi onda vodilo stanju u kome su vladi vezane ruke osim ukoliko ne reši da se ne pridržava fiskalnih pravila ili ih ne promeni. U oba slučaja se više ne bi moglo govoriti o postojanju fiskalne politike zasnovane na pravilima.

Konačno, kako stoji stvar sa privrednom politikom u celini? Prošle godine je uložen napor da se dođe do novog modela rasta, koji će se pre svega zasnivati na rastu izvoza i, da bi se taj cilj ostvario, na povećanju proizvodnje razmenljivih dobara, a to opet podrazumeva povećanje domaće štednje i stagnaciju potrošnje. Da bi to bilo ostvarivo potrebne su značajne strukturne reforme, a potrebno je i da se očuva ili poboljša konkurentnost u razmeni sa inostranstvom. Ako se pogleda izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda iz aprila ove godine kojim je okončan stendbaj program, teško je zaključiti da je privredna politika imala za cilj prelazak na taj novi model rasta i nije uopšte izvesno da se to može očekivati u skorije vreme. Najpre, zapaža se da nikakvih strukturnih reformi nije ni bilo. Iz podataka o kretanju štednje i ulaganja može se videti da do nekog značajnijeg povećanja štednje nije došlo, a ne očekuje se ni u sledećoj godini. Takođe, a to se konstatuje i u Izveštaju o inflaciji Narodne banke, sa bržim rastom se može očekivati i povećanje uvoza, pogotovo ako se uzme u obzir i značajna apresijacija dinara na početku ove godine. Usled toga, jaz između štednje i ulaganja će se povećavati, jer će rasti deficit u spoljnoj trgovini. Uz to, nema naznaka da se značajnije povećava proizvodnja razmenljivih dobara, jer prerađivačka industrija ne izkazuje značajan rast, a isto se može reći i za poljoprivredu.

Ostvaruje se samo stagnacija potrošnje, što ne čudi kada se uzme u obzir veliki pad zaposlenosti i stagnacija realnih primanja. Zapravo, može se zaključiti da je prećutni cilj privredne politike povratak na stari model rasta, koji se u Srbiji sledi već nekoliko decenija. Dakle, očekuje se priliv novca iz inostranstva i rast uvoza i potrošnje na toj osnovi.

Kao što se vidi, stvarni ciljevi monetarne, fiskalne i privredne politike uopšte su potpuno različiti od proklamovanih. Pa su takvi i rezultati.

 
Blic, Novac, 11.06.2011.

Peščanik.net, 11.06.2011.