Zgoda je tužna, kao i lik doskorašnjeg premijera V. Koštunice i deluje na nekim mestima i groteskno. No, svi likovi u “priči” nisu sasvim tužni jer jedan nam – pesnik J. Dučić – donosi setne tonove lirike u sonetima koji zvone kao sjaj jezika srpskoga. Njegovi Suncokreti njišu se u svakom sećanju koje traje i nakon čitanja. U kojoj sve antologiji nećemo naći lepotu njegovih “dubrovačkih madrigala” iz koje neprolazno zvoni tuga i lepota prolaznih nam života – i nade koju je pesnik tako često budio.

I u toku poslednjeg svetskog rata pesnik se zbunio i nije prepoznao boje đavola koji se zvao nemački fašizam – nije jedini.

Nije ovo kazivanje o tome, jer je kazano dosta. Ovo je priča o pesnikovoj posmrtnoj sudbi koja je zaista bila i ostala nevesela. Njegove su kosti prenete iz Amerike u Trebinje nad Dubrovnikom i posmrtne počasti su potrajale dugo godine 2000-te. Uzela je učešće SPC, pa i patrijarh lično i u Trebinju u crkvi služena je zaupokojena jektenija za dušu pesniku i neuspelom političaru J. Dučiću. U pravoslavoj crkvi jektenija je “prilježno moljenje” za duše živih i onih koji su pokojni i proiznosi je obično đakon-čtec a vernici odgovaraju moleći se. Ova se molitva po Trebniku zove i “prozbena” jer se u njoj moli Bog za konkretnu ličnost, a zove se i suguba jer ima više delova – obično je šestodelna – na koje se molitvom iz naroda odgovara i to je normalni liturgijski red i poredak na službi božjoj u Crkvi. U šestodelnoj jekteniji Crkva se molila i za cara ili kralja, iako se vekovima to pretvaralo u nešto antipravoslavno – molilo se caru i kralju, pa je vremenom to menjano, jer se menjao oblik vladavine u državi. Decenijama posle rata u SPC se u jekteniji umetalo “pomolimo se za one na vlasti” bez pominjanja imena vladara, koji se vekovima poimenice morao pominjati. Sada je nađena formula liturgijskog tipa i ona glasi “pomolimo se za rod srpski” a u novije vreme “za sve zemIje srbske”. Problem je nastupio upravo 2000-te godine, kada je posmrtne svečanosti u Trebinju uveličao svojim prisustvom Vojislav Koštunica kao predsednik SRJ. Njemu su kaluđeri podneli celivajuću ikonu i on je – postoje sjajni tv izveštaji – dosta trapavo pohitao i celivao ikonu i u tome nema ničeg neobičnog – ima hrišćana koji priznaju ikone i koji ne priznaju. Pokojni J. Dučić na to ima pravo, ali predsednik Republike koji nije miropomazani vladar i koji se zakleo na Ustavu laičke države na to nema pravo. No bilo je tako i bilo je pompezno do ivice dobrog ukusa koji ne priliči vernima. U prisustvu zvaničnika – pesnika i državnika iz BIH – sveštenik je oglasio “da pomjanet Bog hristoljubivog prezidenta našago Vojislava”. U posebnom delu namenjenom vladarima mitropolit Amfilohije je u jekteniji pomenuo još jednom “hristoljubivog predsednika našeg Vojislava i vlast Republike srpske”. Tako je doktor Vojislav Koštunica pomenut kao vladar srpskih zemalja. S tačke gledišta učenja hrišćanske Crkve ovo je teško dopustivo – u drugim se pomesnim pravoslavnim crkvama ne čuje.

Tako je bilo pre osam godina, ali postoji i epilog ove jektenije o kojem su javili beogradski mediji.

Novine su donele vest (Danas 2-3.08.08) da je doktor Koštunica tada poljubio ruku prerušenom R. Karadžiću, koji je nedavno uhapšen i izručen sudu u Hagu. Na snimcima se vidi scena, ali je svešteno lice bez panagije, a to je znak episkopskog dostojanstva. Verovatno doktror V. Koštunica zna šta je panagija i ko je nosi u Crkvi. Do danas nije jasno je li to bio doktor R. Karadžić ili neki vladika SPC, ali nije jasno još nešto – morao je vladika zahumsko-hercegovački znati ko je šef države i da li je to bio doktor Karadžić.

Neko je znao i sada ćuti – a SPC se izvrće poruzi i sve je to tužno i ružno – to korišćenje Crkve prema političkoj potrebi.

 
Zapisi iz palanke,

Peščanik.net, 22.10.2008.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)