Sednica sv. Sabora SPC je potrajala desetak dana i razloga za to bilo je na pretek. Oci i učitelji Crkve su bili na mukama jer medijska nagađanja i u zemlji i inostranstvu su bila sumorna. Bogu hvala u komunističkim onim vremenima smo naučili dobro kako se čitaju saopštenja sa Plenuma: bilo je bure i lomova ali valja znati da se dogodilo upravo ono čega u saopštenju nema. Nije Sabor uputio protest Vatikanu povodom papine posete Hrvatskoj, ali ipak papa rimski nema šanse da doputuje u Srbiju. Neće se to dogoditi ni 2013. u Nišu kako se nadao patrijarh srpski Irinej. On je najavio da želi s papom da razmeni “bratski celov” kao sa hrišćaninom.

Očevidno je prevladala većina vladika koji slede raščinjenog kosovskog episkopa Artemija koji godinama grmi protiv papine posete Srbiji, a nije – kako se nadao patrijarh Irinej – ni Artemije isključen iz crkvene zajednice. Patrijarh je najavio da će SPC biti prinuđena da donese “bolnu odluku kako o istoriji SPC nije bilo”. Nisu se “još stekli uslovi za papinu posetu” i za drugo.

SPC da podvuče crtu

Zanimljivo je da u saopštenju nema ništa o Kosovu – o srpskom Jerusalimu odnosno i ono u saopštenju o tome je mirno i bez patetike. Tu su neki momenti nezaobilazni – njih se komentatori posebno boje. Ono o Stepincu se ovde i ne pominje. A greh kardinala A. Stepinca nije bio mali. On je svojim prisustvom davao legitimitet ustaškoj kvazi-državi i Poglavniku lično. Nije to novo jer Hitler je imao i svoje katolike i protestante i svoje pravoslavce – oni su osam dana nakon zvaničnog završetka poslednjeg svetskog rata u Sloveniji blagosiljali artiljerijski divizion D. Ljotića srpskog kvislinga s nemačkim oružjem u rukama. U Crkvi je to vekovima tako i što je diktator okrutniji više su mu jerarsi služili. Zaboravljali su reči jednog ruskog patrijarha – “Kada se Crkva poveže s diktatorskim režimom događa se da režim padne a Crkva ostane udovica”. Vekovima se to ponavlja. Nije A. Stepinac izuzetak ali – ima i drugih razloga: on je u vreme prvog svetskog rata bio solunski dobrovoljac, kralj Aleksandar ga je promovisao, služio je Paveliću ali i sa J. B. Titom bio na tribini u vojnoj paradi. Branio je i Srbe i druge i Jevreje ali se nije mnogo potrudio u tome. Sve bi to trebalo ostaviti istoriji i saborski oci su dobro postupili što u saopštenju nisu na tome insistirali.

Nisu se najbolje snašli ni strani komentatori oko ovog saopštenja jer i oni su izricali onako odoka – mešali su dobre namere i loše procene.

Raspisao se ovih dana The independet a to prenose i beogradski mediji – o SOC i zahtevaju da Vlada Srbije “očisti SPC čiji su sveštenici u ratu blagosiljali odrede smrti u Srebrenici”. Da nije bilo tog blagoslova “neki bi vojnici prekršili naređenje da pucaju u nemoćne i vezane muškarce i dečake”. Sve to znamo i mnogo je puta SPC prozivana u Evropi i ništa od toga. Vlada Srbije ne može da čisti SPC jer sama SPC treba da podvuče crtu i se čisti. I to je izostalo i iz saopštenja se ništa ne vidi – još nema spremnosti za aggiornamento u SPC. Nema ga ni u slučaju katolika naših s izuzetkom: nakon drugog svetskog rata Katolička crkva u Hrvatskoj je isključila iz crkve i vere sveštena lica koja su neposredno vršila zločine – u Jasenovcu recimo. Stoga nije ovde pominjano ništa slično jer još je “rano” iako se ne insistira na Jasenovcu a Srebrenica se i ne pominje. I jedno i drugo zaslužuju da se Crkva jasno odredi a ovako ostaju prepreke ekumenskom otvaranju koje je nagoveštavao patrijarh Irinej lično u više navrata. Ovo proleće kišovito i maglovito bilo je loše za patrijarha i njegove namere – većina ga nije podržala. Sve je ostalo isto. Artemije služi pod panagijom a episkopi su nemoćni da nešto učine. Razlozi su naravno ne toliko crkveni nego uglavnom politički – sprega između trona i oltara je na snazi.

Artiljerijski sinod generala Mladića

Ovih dana u vezi s hapšenjem generala Mladića mediji – a televizija posebno – zasipaju slikama o ratnim pohodima u Bosni oko Sarajeva u plamenu artiljerijske vatre kojom ga zasipa Mladić i oko nesrećne Srebrenice gde je ubijeno mnogo ljudi slike na ekranima su grozne. Vladike i mitropoliti pod epitrahiljem i s trebnikom u rukama u stopu prate zlosrećnog generala Mladića koji je već u Hagu. Zlobnici već pominju da su ratovođe Karadžić i Mladić imale neki svoj “sveti artiljerijski sinod” koji blagosilja njihov posao. Čovek ne može – gledajući sve ovo na ekranima – da se otme utisku da je za uistinu tako i bilo. Uz Mladića dominira vikar patrijarha aktuelnog srpskog Irineja vladika hvostanski – to je na Kosovu – Atanasije Rakita. Slike su grozne i ne ostavljaju ravnodušnim dobronamernog čoveka i vernika SPC. Znamo podosta o tome i “materijala” ima televizijske kuće na pretek. Nikada krio nije crnogorski mitropolit Amfilohije da generala Mladića čuva “u srcu svom i to svojim molitvama i na svaki način”. O tome se ćuti ne samo u SPC već i u laičkoj javnosti. Istina je da Amfilohije nije to krio kao ni svoje drugovanje s Arkanom i drugim zapovednicima vojnim i paravojnim za vreme rata koji je razorio ne samo BIH nego i dobar deo Balkana. Niko se ne usuđuje da progovori koliko je zla nanelo Srbiji i narodu srpskom pa i SPC. O A. Stepincu možete govoriti i ono što je bilo i ono što nije no o našim duhovnim ratnicima ni reči – nema se snage za podvlačenje crte ispod skorašnje prošlosti. Niko ne ostavlja istoriji ono što istoriji pripada a svi trpaju istoriju u vrtlog aktuelne politike. Tako je na svim stranama diljem Balkana koji – tako kažu – hoće u Evropu. Ta sprega Crkve i politike je kobna-savez između trona vlasti i oltara se iz dana u dan učvršćuje. To neće biti na dobro ni za Crkvu ni za državu Srbiju. Ko je i kako skrivao generala Mladića – kažu da će se i to istražiti – i da li je SPC spremna da u tome pomogne niko se ne usuđuje ni da započne. A bez toga neće ići nikako. Bez toga nema ni ekumenskog iskoraka u koji se još nada patrijarh Irinej. I za SPC se može reći ono poslovično – ona ne propušta priliku da propusti priliku. No svejedno nikad nije kasno da se počne s podlvačenjem crte. Nadajmo se da će to početi ali – nadanje je – kažu Srbi – ludom radovanje no mislimo da nisu u pravu.

Sve deobe Dobrice Ćosića

Neki kažu da je sve to već komično i da ne zaslužuje da bude komentarisano. Možda je i tako no stari srpski pisac D. Ćosić ne posustaje. On deli i Kosovo kao što je delio BIH koja je za njega bila “država istorijska nakaza”. Za njega su Crnogorci “kopile Staljinove kominterne” i tako dalje. Ministar I. Dačić je pošao dalje – nesrećno Kosovo treba podeliti između Srbije i Albanije. Deluje bizarno. Iz Tirane odgovaraju da na to ne pristaju, a neće da se dele ni ovi Albanci s Kosova. Paradoksalno – Srbi iz Beograda hoće veliku Albaniju za neko majušno Kosovo tamo na jugu. Postojala je u Beogradu nekada – nije bilo davno – elitna kafana “Velika Albanija” tu negde kod današnje palate “Albanije” i nikom to nije posebno smetalo. Ovo sada je komično a za D. Ćosića su Albanci “najgori etnički talog Balkana”. I tako dalje do daljeg i još besmislenijeg predloga. Proleće ovo je zlo i neugodno ne samo za srpskog patrijarha Irineja već i za političare koji nemaju ni “grama” mašte za posao koji se zove politika – naše ljudsko opšte dobro. U Evropi na sve ovo sležu ramenima a domaći mudraci umuju kako je vreme da se i sama Evropa “reformiše”.

Zabavno jeste ali i prazno da čovek nema o šta glavu da razbije u ovoj balkanskoj političkoj palanci.

Republika, 504-507, 01.07-31.08.2011.

Peščanik.net, 09.07.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)