Foto: Predrag Trokicić
U Muzeju ultrasavremene umetnosti u Moskvi, 6. decembra otvorena je izložba sa radovima trideset najboljih umetnika, koji su lik ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina oblikovali kao lik superheroja, smestivši ga u kontekst popularnih filmskih i supkulturnih narativa: od epske fantastike do sajber panka. Kako kažu sami autori, njihova namera bila je da svetu pokažu Putinovu izuzetnu popularnost. Takođe, oni su ovim konceptom nastojali da istaknu Putinovu jedinstvenu ličnost i njegove mnogobrojne talente koji bi se mogli opisati samo rečju supersila. No krajnji cilj ovakve umetničke akcije bio je da se potcrta vekovna duhovna veza vođe države sa nacionalnim duhom – „epskim duhom, smelim i hrabrim vitezovima, ljudima i istorijom“. Tako će posetioci SUPERPUTINA! moći da vide svog predsednika kao neustrašivog vozača formule, kao Cezara, Deda Mraza, trobojnu bistu Lenjina, majstora džudoa, Srebrnog letača, jednom rečju – Supermena. Ova übermensch estetika koja je iskorišćena za portretisanje vladara, duboko je u vezi sa njegovim kultom koji je odavno izgrađen u Rusiji. Njegov glavni kreator je sam Putin, koji je oduvek voleo da pozira pred kamerama u scenama koje su predstavljale replike velikih pop-kulturnih narativa Zapada: bilo da je reč o usamljenom komandosu koji se go do pojasa probija kroz močvaru, noseći pušku, ili borcu u kimonu koji protivnika obara na pod ili armijskom heroju koji upravlja amfibijom. To je podtekst SUPERPUTINA!, sve ostalo je propagandna nadgradnja koja Putina pozicionira kao apsolutnog vladara kosmosa, o čemu bismo se mogli obavestiti ukoliko bismo uzeli neku od strip epizoda u ovom žanru, kao što je recimo Napad klonova. Ova epizoda počinje pitanjem kako napreduje stvarnost, a odgovor glasi da stvarnost napreduje u dobrom pravcu; i zaista, nakon toga se pojavljuje Putin u kimonu koji ima zadatak da se obračuna sa ogromnim trolom koji je došao po svoje dividende.
SUPERVUČIĆ! je derivat ovog propagandnog kulta. Za razliku od Putina, koji pred zvanicama ume da zapeva i Blueberry Hill, Vučić nikada ne peva niti ume da se našali. Ne ume da svira, ne ume da bude žovijalan, ne poznaje pop kulturu niti književnost izvan srednjoškolske lektire (do sada je nekoliko puta pomenuo Dostojevskog, jednom Embrouza Birsa i jednom Borislava Pekića na otvaranju spomenika ovom piscu). Njegova teorijska lektira ima dve faze, prva se vezuje za Dragoša Kalajića, a druga za Maksa Vebera. I jedna i druga na neki način baštine vezu sa konceptom übermenscha. S tim da je jedna u rasnom, a druga u klasnom registru. U svakom slučaju, Aleksandru Vučiću, nekadašnjem premijeru a današnjem predsedniku i premijeru Srbije, ideja o natčoveku bila je oduvek bliska. On je danas superheroj rada, prvi u svemu, važniji od svih, bitniji od Vlade i premijerke, pametniji od svih doktora nauka, Nacionalnog saveta za prosvetu i SANU zajedno, u ekonomiju se razume bolje od prof. Miodraga Zeca, ratnu tehniku (naročito ruske vazduhoplove) ima u malom prstu. On nikada ne spava, rado odseda u provincijskim kasarnama koje su pripremljene za njegovo gostovanje i kontakt s narodom, na posao dolazi prvi i odlazi nakon što svi već odu. „Prezire“ materijalne vrednosti, ne poseduje ništa osim garsonjere od trideset kvadrata (dok preostalih 756 poseduje porodica), nema ušteđevine, ne koristi smartfon, pa samim tim ni viber niti whats-up. Njegov model superherojstva je neki vid monaškog trpnika i pregaoca (parodija asketskog protestantizma) koji se bori protiv zala koje prete da ugroze državu, ali ne i društvo. On je usmeren na državu, i vrlo često poistovećen s njom (omiljen mu je monopol na legitimnu upotrebu nasilja). U tom smislu, kult ličnosti predsednika Srbije dovodi se u vezu sa kultom države o čemu nas izveštavaju i mediji, predočavajući šta se dešava u pojedinim institucijama.
Najpre je ministar Aleksandar Vulin, jedan od glavnih propagandista Vučićevog kulta, pokušao da slike predsednika postavi u prostorijama vojske i Ministarstva odbrane. Pravdao je to „jačanjem kulta države“. Takođe, istog tog predsednika, i pored upozorenja javnosti da za tako nešto nema osnova, uporno zove „vrhovnim komandantom“. Ovaj probni balon iz vojske sada se pojavio u sektoru obrazovanja, koji je nedavno devastiran novim setom zakona. Naime, poseta ministra prosvete Mladena Šarčevića jednoj stručnoj školi u Kostolcu uslovila je i ikoničku „reformu“ na zidu zbornice: umesto retro pregalaca nacionalne prosvete – Sv. Save, Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića – ali i prevaziđenih naučnika kao što su Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, na zidu je osvanula uramljena fotografija najzaslužnijeg čoveka u domenu obrazovanja i nauke – predsednika Aleksandra Vučića. Kako mediji javljaju, sve se to dogodilo u srednjoj školi „Nikola Tesla“ u Kostolcu, čiji je direktor Goran Nestorović, inače član SNS-a, kao što je i većina direktora institucija u Srbiji, samoinicijativno istakao ovu sliku, a sve u cilju „jačanja kulta državnosti“. On, kako je naglasio, „u tome ne vidi ništa loše“. Za jačanje kulta državnosti nije dovoljna samo zastava, rekao je direktor Nestorović, već je neophodan i lik predsednika Vučića, o kome će „deca u narednom periodu, kao deo gradiva, učiti kao o jednom od predsednika Srbije“. Zaista, predsednici Srbije, od ponovnog uvođenja višestranačja do danas, ostavili su dubok trag u obrazovanju generacija. Od Slobodana Miloševića i Milana Milutinovića, preko Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, sve do Aleksandra Vučića, ostala je doktrina izgradnje kulta ličnosti. Dok su Milutinović i Nikolić bili u senci realno vladajućih figura (Miloševića i Vučića), dotle je Tadić bio sam na sceni.
Fenomen SUPERVUČIĆ! je novitet koji je ugrađen u mehanizam ovog kulta. Dok je Milošević vladao po modelu starog socijalističkog aparatčika, koji je usvojio davnih komitetskih dana, okruživši se gomilom zarobljenih umova, Tadić je igrao na kartu idola, basketa i prijateljskog osmeha iza kog se krila sve jača kontrola medija. Kod Vučića je sve to inkorporirano u unapređeni model vladanja koji ostavlja pustoš u svakom domenu, kako bi njegov lik i delo izbili u prvi plan. Okružen je polufabrikatima, lako potkupljivim ljudima, izraubovanim političarima sa puterom na glavi; njegovu armiju na terenu čine ljudi poput pomenutog Nestorovića, koji ni fotografiju ne umeju da zakače, već to izgleda kao u nekoj seoskoj mesnoj zajednici, u vrhu zida, između školskog zvona i štekera, što i priliči Vučićevoj megalomaniji, koja preti da razvali svaki ram kojim bi neko pokušavo da ograniči njegovu nekontrolisanu moć.
Peščanik.net, 11.12.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
