Kako inače nazvati društvo u kojem više od jedne četvrtine stanovništva, a možda već pola, više ne može da zamisli redovno i temeljno lečenje zuba, sigurnu i brzu zdravstvenu zaštitu u slučajevima kada aspirin ne pomaže, meso zdravoga porekla bar dva puta nedeljno, slobodan izbor škole i profesije, pristup kulturnim dobrima: to jeste duboko korumpirano društvo, u kojem još nedovoljno vidljiva sirotinja, lišena svake nade, gleda kako se nad njihovim glavama, u nekom očito dobro funkcionišućem svetu, odvija vesela cirkuska igra zauzimanja položaja – stalnih položaja, sa stalnim i solidnim platama. Pred očima te mase društveno uveliko isključenih paradiraju likovi bez obrazovanja, kvalifikacija, iskustva, sloj koji može da plaća svoju stranku, i očito smatra da za to treba da bude i plaćen. Samo najverniji, naravno, ali konkurencija među aktivno pokornima je ogromna: trenutak sumnje ili nebudnosti, i kraj je karijere. Ništa im ne smeta što zbog dokazane koruptivnosti kao voditelj partije NIJE odstupio, niti je kao predsednik vlade odstupio, bio je nateran da ode. Reč je o talasu – ovdašnja štampa voli izraz “kadrovski cunami” – zapošljavanja ljudi iz Janšine partije u zadnjim danima i satima vlasti. U tim zadnjim danima, odnosno na sam dan proglašenja nove vlade, odstupio je Zoran Janković sa položaja vođe partije PS (ali je ostao gradonačelnik), a u Mariboru su na vanrednim izborima izabrali takoreći vođu pobune, Andreja Fištravca, doktora sociologije, sa rekordno malim brojem glasača.

Porodicama u kojima već druga, možda i treća generacija ne može da se stalno zaposli, u kojima su ne samo redovni prihodi, nego i redovnost u bilo kojem obliku naprosto nezamislivi, više ne može pomoći nikakvo objašnjenje, čak ni pametan i oštar novinarski komentar. Korupcija je svima toliko očita, da možda više i ne misle toliko na javno ispostavljene tajkune, koji se koprcaju kao ribe na suvom na sudovima i otklanjaju kamere i novinare sa samo njima razumljivom nadutošću, već na ono što im je neposredno pred očima: najgore iz školskog odeljenja, siledžije sa ulice, devojčure iz komšijskog bara, pijane motocikliste i slične, koji veselo uleću u državne službe. Nije više problematično ni kako se to izvodi, ni kako se opravdava, ni kako će se upotrebiti; neće nas posebno iznenaditi ni poklič za zaštitu (njihovih) ljudskih prava, ni izračunavanje koliko članarine će gazde dobiti (partijska obaveza kod Janše je 10% mesečnih prihoda), niti šta će sami srećnici imati da izjave ako ih bilo ko bude bilo šta pitao. Reč je o korupciji ljudskih života, svih onih drugih koji su, realno i simbolički, naprosto izbačeni iz osetljivog mehura ljudskog dostojanstva – zauvek, dakle za dve ili tri generacije, ako smo još skloni da naivno verujemo da će se stvari za ljude lišene dostojanstva promeniti. Zapošljavanje, umesto da postane predmet pametnog individualnog i kolektivnog odlučivanja, raspoređivanja i maksimalnog korišćenja ljudskih sposobnosti, postaje luksuz dostupan samo privilegovanim, bez ikakvog uključivanja znanja, sposobnosti, o procesima biranja da ne trošimo reči. U samo jednoj generaciji veća polovina građana je morala da nauči da između školovanja, vraćanja društvu za to ulaganje, obaveza prema društvu i ljudima koji se izaberu za porodicu, društvenih usluga i rada pojedinca nema baš nikakve međusobne veze: neki dobijaju, neki ne. Ako ništa drugo, ta veća polovina je naučila da prepoznaje šta u novim pravilima donosi ono što se smatralo normalnim u ljudskom životu, i postalo joj je jasno da nema ni pravila, ni teksta, ni uzora, odnosno lika koji bi to objašnjavao.

Svakodnevna korupcija svojim žrtvama utuvljuje u glavu, ne rečima nego primerima, da im se desilo nešto što nisu mogli predvideti ni razumeti – dakle da im pamet ne znači ništa. Uvek je unaokolo dovoljno koruptivnih sledbenika, koji će objasniti da je to zato što ste se rodili na pogrešnom mestu, od pogrešnih roditelja, da niste otišli na pravu stranu ili pred oltar: ako ništa drugo, bar se takvima više ne veruje. Uopšte se ne zanosim nostalgičnim projekcijama da “pre” upravo takve svakodnevne koruptivnosti nije bilo: moja mati se kao istoričarka umetnosti uspela zaposliti, posle nekoliko godina napornog rada, u vojnom izdavačkom preduzeću, gde je radila kao stručnjak. Na ponude da uđe u Savez komunista je odgovarala formulom da je verna, i da to ne može. Nije otpuštena, a sa svojom izjavom je dobro znala da i ne može biti, ali je njena civilna plata bila manja od plate vojnih lica: ona je smatrala da je time samo dobila, jer nije imala obavezu da prisustvuje dugim partijskim sastancima, i to vreme je upotrebljava da kod kuće radi honorarno. Moj očuh kao filmski radnik nikada nije imao stalno zaposlenje, i nikada nije bio član partije. Majka je otišla u penziju sa Ordenom rada sa srebrnim vencem, pod stare dane je uistinu postala verna. Svakodnevna i sasvim providna korupcija je od nas činila niži srednji sloj, umesto recimo višega, što bismo verovatno imali negde u zapadnome svetu. Ali moja pobuna, koja me je bacila u položaj disidentskog parije, nije bila zbog toga, već zbog uspostavljanja slobode izražavanja, protiv smrtne kazne i za najšire shvaćena ljudska prava. Plan je delimično uspeo: osećam se građankom Evrope pre svega zbog čvrstog stava ES prema smrtnoj kazni. I priznajem da ni ja, ni mnogi drugi, nismo mogli ni zamisliti širinu, raznolikost, nepopustljivost i nepropustljivost nove svakodnevne koruptivnosti.

Negde u zlatno doba disidencije, u drugoj polovini osamdesetih, napisala sam komentar pod naslovom “Svakodnevni fašizam”, koji se odnosio na pokušaj nekog partijskog tikvana da pesmu Tomaža Šalamuna proglasi “fašističkom”. Tu nisam mislila na nacionalni fašizam, koji se tek mogao naslutiti, već na tadašnji životni sistem u kojem je bilo toliko “sitnih” oblika fašizama, da se o tome itekako moglo govoriti. Pesnik je govorio. Svakodnevna korupcija danas bi mogla nositi i to ime.

Skoro pola godine otpora u Sloveniji je razbistrilo neke glave, mnogim naprosto ponudio prostor i okolinu u kojoj nesmetano i slobodno mogu biti bistre. Ogromno dostignuće, zasada dostupno pre svega duhovnim elitama sa rupama na laktovima i bez stalnog, ili bilo kada i bilo kakvog zaposlenja. Alternativni ćumezi i ulice, prijateljska skloništa po potrebi – zapravo ni jedan novi stalni javni prostor nije osvojen u pobuni za obavljanje osnovnih poslova, kao što je recimo priprema i poučavanje za terenski rad. Ni opozicija ni nova vlada ne pokazuju nikakve znake želje da potpomognu one koji su im pomogli i koji će ih i glasati ako bude potrebe. Jesmo li baš sasvim sigurni da bi samo dokumenti antikorupcijske komisije srušili ustoličenu samovolju? Nedostatak prostora i stabilnosti novih institucija – recimo novih partija – mogu biti delimično objašnjenje zašto se danas mašta najudarnijih odnosno najmlađih među ustanicima troši za to kako samleti dinosauruse sa iste strane ulice (posle upotrebe), a možda i obrnuto, među ambicioznijim dinosaurusima. U suviše dugim razmacima između seansi terapije uličnom srećom se množe otrovi, trnje, sekte, intrige, možda i neke dobre inicijative. No ništa ne opravdava odsustvo jasne politike i dobro organizovanog aktivizma prema najbrojnijem delu građana danas – žrtvama svakodnevne korupcije. Zato bi trebalo novoizdani Marksov Kapital poneti (diskretno) pod rukom i krenuti od vrata do vrata, od bloka do bloka, od fabrike do radionice, od sela do sela. Riskantno, opasno, ludo? Nego šta! Jer tamo naime – simbolično rečeno – čekaju oni koji nisu izašli na glasanje o mariborskom gradonačelniku…

Peščanik.net, 23.03.2013.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)