Događaje u jerusalimskom naselju Šeik Džara izraelsko ministarstvo spoljnih poslova predstavlja kao imovinski spor. Četiri palestinska domaćinstva su suočena sa iseljenjem (najmanje 27 porodica vodi slične sporove) kako bi se napravilo mesta za desničarsku grupu naseljenika Lahav Shomron, koja je zemljište dobila od jevrejskih fondova iz kojih je ono kupljeno još u otomansko doba, što je poreklo imovine koje su priznali izraelski sudovi. Naseljenici kažu da su tamo bespravno useljeni Arapi; Palestinci su tu došli kao izbeglice 1957. dok je oblast bila pod kontrolom Jordana. Predmet se godinama vukao kroz izraelski pravni sistem, dok je vrhovni sud trebalo da donese konačnu odluku u ponedeljak, 10. maja.
Termin „bespravno useljenje“ Palestinci odbacuju kao apsurdan. Jedini način da se opiše situacija na terenu, kažu oni, jeste kolonizacija naseljavanjem: Izrael prisilno oduzima Palestincima kuće u kojima žive generacijama. Palestinci osporavaju imovinske pretenzije naseljeničkih grupa i tvrde da po međunarodnom pravu izraelski sudovi nemaju nadležnost nad okupiranom teritorijom – što je uverljiva tvrdnja, jer je prema Rimskom statutu zaplena imovine i raseljavanje stanovništva od strane okupacione sile, ratni zločin.
Izraelski vrhovni sud podržava državni projekat ekspanzije. B’Tselem, vodeća izraelska organizacija za ljudska prava, tvrdila je 2019. da najviši sud snosi odgovornost za rušenje kuća i nasilno oduzimanje imovine Palestincima, dok je sudske postupke nazvala „lažnom pravdom“ koja državnim zločinima daje privid legitimiteta. Palestinske porodice određene za proterivanje iz Šeik Džare kažu da im izraelski sudovi nisu dozvolili da ospore pretenzije jevrejskih naseljenika na njihovu zemlju, za koju oni takođe poseduju tapije.
Istina je da su se mnogi Palestinci kojima preti prisilno iseljenje iz Šeik Džare doselili u ovaj kvart pošto su 1948. prognani iz svojih domova u drugim mestima. Tako i mnoge jevrejske porodice danas žive u kućama ili na zemlji koji su pripadali Palestincima pre Nakbe, palestinskog egzodusa 1948. Ako bi izraelski sud uspostavio presedan za povraćaj imovine na osnovu vlasničkih listova iz otomanske ere, jevrejske porodice širom zapadnog Jerusalima i šire imale bi iste razloge za strah kao Palestinci u Šeik Džari. Oni se, međutim, ne plaše: izraelski pravni sistem štiti imovinske pretenzije Jevreja, ali ne i Palestinaca.
Od 1967. Izrael je opozvao boravak preko 14.500 Palestinaca u Jerusalimu, sproveo masovna rušenja kuća (više od hiljadu stambenih jedinica od 2004), teško zakinuo opštinske budžete za palestinske četvrti i izgradio zid koji jevrejska naselja izvan gradskih granica pripaja Jerusalimu, dok četiri palestinska kvarta unutar granica grada izdvaja iz Jerusalima.
Više faktora je uticalo na eskalaciju nasilja zbog prisilnih proterivanja iz Šeik Džare. Presuda je trebalo da bude objavljena na godišnjicu Nakbe i pred kraj Ramazana, uoči Bajrama. Na početku svetog meseca, izraelska policija je blokirala zonu pored Kapije Damaska, koja je za Palestince važno mesto okupljanja. To je stvorilo usko grlo na ulazu u Stari grad i duž trase do Hramske gore. Ubrzo je izbilo nasilje: mladi Palestinci su snimili napad na Haredi Jevrejina i objavili ga na društvenim medijima; jevrejski ekstremisti napali su Palestince.
Za to vreme, izraelski establišment se bavio koalicionim pregovorima posle četvrtih izbora bez jasnog pobednika. Palestinska uprava je na neodređeno odložila svoje izbore, za šta je kao osnovni razlog predsednik Mahmud Abas naveo izraelsko odbijanje da stanovnicima Jerusalima dozvoli da glasaju; mnogi Palestinci su to protumačili kao manevar za izbegavanje izbora koje bi Fatah verovatno izgubio.
U toj povišenoj atmosferi, stanovnici Šeik Džare su organizovali otpor proterivanju. Nedelju dana ranije, u petak uoči presude i poslednjeg petka pre kraja Ramazana, na hiljade Palestinaca se okupilo na molitvi u džamiji al-Aksa u Jerusalimu, ali i u znak solidarnosti sa stanovnicima Šeik Džare.
Protesti su organizovani u vidu kolektivnih iftara i molitvi, ali i incidentnih gađanja cipelama, stolicama i kamenjem. Izraelske snage su uzvratile gumenim mecima, smrdljivom vodom, suzavcem i šok bombama. Tokom vikenda, samo u Šeik Džari povređeno je više od 250 Palestinaca. U ponedeljak je bio Dan Jerusalima, kada Izraelci paradom obeležavaju godišnjicu onoga što smatraju ponovnim ujedinjenjem istočnog i zapadnog Jerusalima 1967. Izraelska policija je upala u sveti prostor i oskrnavila džamiju. Jevrejski naseljenici tumarali su gradskim ulicama sa automatskim oružjem i pod zaštitom policije.
Neki međunarodni akteri pozvali su Izrael da se uzdrži od proterivanja u Šeik Džari; drugi su obe strane pozvali na smirivanje tenzija. Američki savetnik za nacionalnu bezbednost, Džejk Salivan, ponudio je uobičajeno mlake primedbe, ali je progresivno krilo Demokratske stranke govorilo rečnikom koji se retko čuje na Kapitolu: Ilhan Omar je izraelske postupke ocenila kao oblik etničkog čišćenja, Rašida Tlaib ih je nazvala aparthejdom, dok su i članovi Kongresa koji ne pripadaju takozvanoj patroli takođe izdali oštra saopštenja.
Takav rečnik je možda nov u Vašingtonu, ali Palestinci oduvek smatraju da pojedinačni slučajevi „deložacije“ čine kontinuitet nasilnog oduzimanja imovine, počev od zemljišnih i radnih praksi koje sprovodi yishuv, zajednica jevrejskih doseljenika u Palestinu pre 1948. Zelena linija je za SAD, EU i UN dugo služila kao vremenska i geografska linija razgraničenja. Iz njihove perspektive, kolonizacija zapadno od Zelene linije, pre 1967, bila je legitimna – u diplomatskom slengu se ta teritorija često naziva „pravi Izrael“ – dok su naseljavanja istočno od Zelene linije od 1967. smatrana ilegalnim.
To rešenje, ugrađeno u rezolucije UN i na koje je palestinsko vođstvo pristalo kao pragmatični kompromis u Sporazumu iz Osla 1993, oslanjalo se na pretpostavku da će linija olakšati eventualno razdvajanje na dve države. Ti izgledi dramatično su opali, pre svega zbog faktičke aneksije palestinske teritorije. To delom objašnjava i zašto je početkom godine B’Tselem, na tragu analize na koju se pozivaju mnogi segmenti palestinskog društva, tvrdila da nema razlike između izraelske države i vojne okupacije: one čine jedinstven režim aparthejda. U aprilu je organizacija Human Rights Watch objavila izveštaj u kom optužuje Izrael za „zločine protiv čovečnosti aparthejda i progona“.
Kako su se razvijali protesti u Jerusalimu, Palestinci iz Lida, Negeva, Haife, Um al-Fahema i Nazareta – što su oblasti koje se nalaze zapadno od linije pa su, po logici razdvajanja, „izraelske“ – izašli su na proteste u znak podrške Šeik Džari, što se desilo i u Nablusu, Hebronu i širom Zapadne obale i dijaspore. Iznudili su odlaganje odluke vrhovnog suda i promenu trase parade za Dan Jerusalima. Marš je ipak upriličen i završio se na trgu pored Zida plača. U međuvremenu su Palestinci održali svoju svetkovinu, slaveći uspeh svojih protesta.
Pojas Gaze je odsečen od ostatka palestinskih teritorija 15-ogodišnjom izraelsko-egipatskom blokadom. U ponedeljak je Hamas izdao ultimatum izraelskim snagama da se do 6 sati popodne povuku iz al-Akse i Šeik Džare. Upozorenje je ignorisano i usledila je serija raketnih paljbi iz Gaze. Izrael je uzvratio vazdušnim udarima; za nekoliko sati posle prvih Hamasovih raketa, u izraelskim vazdušnim napadima ubijeno je 26 Palestinaca u Gazi, uključujući devetoro dece. Hamas nije nameravao da uzmakne. Ispaljeno je mnoštvo raketa i demonstrirana je nova sposobnost da se savlada izraelski sistem vazdušne odbrane Gvozdena kupola. Naneta je ozbiljna šteta izraelskoj strani na kojoj je poginulo i osmoro civila.
Hamasova raketiranja ne podržavaju svi Palestinci. Jedni ih zaista vide kao znak da su palestinske vojne snage stale u njihovu zaštitu, za razliku od rukovodstva na Zapadnoj obali, koje je tokom razvoja događaja u Jerusalimu ćutalo i suzbijalo proteste solidarnosti u Hebronu i okolini. Drugi, međutim, vojne akcije vide kao cinični pokušaj Hamasa da preuzme zasluge za uspeh građanskih pokreta u Jerusalimu i drugim mestima. Mnogi su zabrinuti da će cenu opet platiti Gaza, gde je već ubijeno 119 Palestinaca, uključujući 28 dece. Oni smatraju da Hamas i druge oružane frakcije u Gazi ne veruju da narodni protesti bez vojne sile mogu da promene ravnotežu snaga na terenu. Politički, Hamas malo gubi i mnogo dobija eskalacijom sukoba.
Pre nego Hamasove rakete, međutim, moglo bi se ispostaviti da je mobilizacija palestinskih građana Izraela u Akri, Lidu, Ramli i Haifi prava poruka ovog konflikta. Kad je pobuna izbila u Jerusalimu i Gazi, grupe Jevreja, u mnogim slučajevima pod zaštitom državnih bezbednosnih snaga, napadale su i linčovale Palestince na ulicama ili pokušavale da provale u njihove kuće. Palestinci su nastavili da održavaju proteste, palili su gume, napadali Jevreje i podmetali požar po sinagogama. Po prvi put od 1966. izraelska vlada je uvela vojnu upravu u Lidu. Na protestima se zahteva zaštita Gaze od izraelske odmazde i Jerusalima od dalje kolonizacije. Palestinci se takođe bune protiv otimanja imovine, sistemskog rasizma i kolonijalnog nasilja kom su izloženi. Baš kao što se imovina danas oduzima stanovnicima naselja Šeik Džara, pre 70 godina je novostvorena država izvršila eksproprijaciju zemlje i imovine mnogih palestinskih građana Izraela. Danas je više od 93% zemlje u Izraelu pod kontrolom izraelske zemljišne uprave; većina je dodeljena Jevrejima.
Kako god da se ova situacija razreši, postaju jasne dve stvari. Prvo, pasivnost Palestinaca nikada nije značila prihvatanje poraza. Pokazali su da imaju snage da nateraju Izrael da plati cenu za svoju politiku. Drugo, bez obzira da li će iz ovih protesta izrasti širi pokret, masovna pobuna širom istorijske Palestine pokazuje da su Palestinci i dalje jedan narod, uprkos surovom cepanju njihovih teritorija i dubokoj fragmentaciji njihovog političkog i društvenog života. Jedni podržavaju Hamasov oružani otpor, a drugi mirne proteste u Šeik Džari, ali zajedno su u borbi za slobodu.
Tareq Baconi, London Review of Books, 14.05.2021.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 19.05.2021.
IZRAEL / PALESTINA