Komisija Ministarstva za kulturu za dodeljivanje statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja izašla je – iz medija se nije moglo shvatiti da li zvanično ili nezvanično – s predlogom koji, između ostalog, nije obuhvatio Jugoslovensko dramsko pozorište. Kao razlog ovog sramnog predloga navodio se i stav koji je predsednik Komisije, kompozitor Ivan Jevtić, formulisao rečima: „Kada jedna zemlja više ne postoji zašto čuvati njeno ime?“ (Blic, 12.02.2013). Ako je tačno da je ime bilo razlog za zaobilaženje JDP-a, onda to otvara nekolike Pandorine kutije raznorodnih problema.
Pre svega, to znači da Komisija nije radila stručno, da neki njeni članovi nisu shvatili svoj zadatak. U njihovoj nadležnosti nije preispitivanje naziva, već samo procena umetničkih i kulturnih dometa kojima se ustanove preporučuju da im se prizna „nacionalni značaj“. To je nesporna, međunarodno raširena „odrednica kvaliteta“, mada je razumljivo i da ona može da pokrene izvesnu bojazan u zemlji koja nije raščistila, niti se trudi u tom pravcu, sa zloupotrebom određenja „nacionalno“ u svojoj neslavnoj skorijoj prošlosti.
Drugo, u slučaju JDP-a nije reč o nekakvom nasilnom prekrštavanju u „mrskom titoističkom dobu“, već, naprotiv, o poreklu, o izvornom kulturnom i ideološkom konceptu. Jugoslovensko dramsko pozorište je osnovano 1947. godine kao pozorište koje, okupljanjem glumaca i drugih umetnika „od Vardara pa do Triglava“, treba da, u pogledu repertoara, gaji jugoslovensku ideju (igranje klasika i savremenih autora iz svih krajeva bivše zemlje), ali i da tim objedinjavanjem snaga postane umetnička norma, reper kvaliteta: upravo „pozorište od nacionalnog značaja“. Posle raspada Jugoslavije, JDP je zadržalo misiju da bude reper umetničkog kvaliteta, u čemu je, istine radi, ostvarivalo promenljive rezultate. Treba očekivati i tražiti i da ono predvodi proces obnove pozorišne saradnje u eks-JU regionu koji je, bez ikakvog političkog diktata, iz prirodne potrebe da se granice kulture stalno šire, već uveliko počeo.
Treća Panadorina kutija koju, kao u igri ruskih babuški, otvara afera „ime“ ne tiče se direktno JDP-a. Neophodno je, zarad dobrobiti srpskog društva, njegove kulture, ali i mentalnog zdravlja, veoma se odlučno i oštro suprotstaviti puzećem, neznalačkom i provincijalnom stavu koji, iako nezvanično, dobija sve više podrške iz raznih mračnih budžaka da je kulturni i politički koncept Jugoslavije, čije i ime nerado čujemo, bio „antisrpski“. Niti mi je to tema niti ovde imam prostora da elaboriram poznate činjenice o (ključnom) doprinosu srpske kulturne i političke elite s kraja 19. veka u oblikovanju jugoslovenske ideje. To što se taj koncept raspao na političkom planu – na kulturnom opstaje – i što današnji istoričari mogu da analiziraju šta je Srbija dobila a šta izgubila u Jugoslaviji, to ne znači da smemo da falsifikujemo sopstvenu istoriju, da lažemo da je najnaprednija ideja jednog doba bila vlastita suprotnost. Takođe nije argument ni to što je – bar na simboličkom nivou kakav su nazivi ustanova – u drugim državama nastalim iz bivše zemlje ukinut „trag“ jugoslovenstva. Sve i da je to tačno, u šta uopšte nisam siguran, to samo znači da je Srbija, čuvajući spomen na Jugoslaviju, u civilizacijskoj prednosti.
Četvrta Pandorina kutija je možda i najzanimljivija. Kao što je to kristalno tačno i jasno uvideo Dejan Mijač, naziv „jugoslovensko“ je samo izgovor iza kojeg se krije ogromna netrpeljivost koju „kulturnjaci“ koji su isplivali iz dubina na talasu socijalističko-naprednjačke vlasti – i ovde nikako ne mislim na Jevtića – osećaju prema ovom teatru: ne zbog njegovog imena, već zbog njegovog kvaliteta. Taj umetnički kvalitet je uvek, sve s padovima koje je JDP doživljavalo, bio brana njihovim, ili profesionalnim ambicijama njihovih saboraca, da rade u ovoj kući. Ironija sudbine je da ovaj napad dolazi u trenutku kada je JDP, prema nepodeljenom mišljenju publike, kritike i stručne javnosti, povratilo upravo taj najviši umetnički domet i to s postavkom Šekspirovog Otela koju potpisuje naš vodeći reditelj mlađe generacije, Miloš Lolić. On je JDP-u doneo, što je samo jedna u nizu njegovih prestižnih međunarodnih nagrada, i Grand Prix Bitefa za predstavu Sanjari. I Živorad Ajdačić, član nekolikih saveta za kulturu novih vlasti, sigurno zna, iako mu je, verujem, teško da prizna, da i nagrada Bitefa i druge koje je JDP godinama dobijalo, ima nemerljivo veću težinu i značaj od nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije?
Najveća greška bilo bi sada reći da je ovaj slučaj rešen jer je, po najnovijim vestima, JDP dobilo status „ustanove od nacionalnog značaja“. To što je prvobitna odluka, zahvaljujući reakciji Nacionalnog saveta za kulturu i možda još ponekog, sprečena ili promenjena, ni najmanje ne znači da je suštinski problem otklonjen. On se nalazi u tome što je socijalističko-naprednjačka vlast već dovoljno puta potvrdila da joj nedostaje svaka kadrovska i programska kredibilnost kada je sektor kulture u pitanju, te da je u tome prevazišla i svog najvećeg političkog protivnika, u oblasti kulture podjednako nekompetentnog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. Zapravo, najveći problem jeste u tome što većina naših intelektualaca i ljudi iz kulture čezne da ostvari savez s političarima, umesto da ima svoju agendu, svest o profesionalnim i opštedruštvenim interesima za koje će se onda boriti svim dozvoljenim sredstvima. Kao što godinama rade mađarski intelektualci, zasipajući svetsku javnost na doslovno dnevnoj bazi saopštenjima i akcijama protiv retrogradne Orbanove vlade koja nije štetna samo za kulturu.
Politika, 23.02.2013.
Peščanik.net, 25.02.2013.
